BIO SAM U PRAVOM PLEMENU Ljudoždere nisam video! ISPOVEST fudbalskog globtrotera, koji je igrao na kraju sveta

07:00 | 27-10-2024

Fudbal 0

Zvanično, poslednji slučaj kanibalizma u Vanuatuu bio je šezdesetih godina, moguće je da se dešava i sad, ali se o tome u javnosti ćuti. Zavoleo sam tu zemlju

Privatna arhiva

Nikola Vasilić je početkom 21. veka slovio za velikog talenta, a nije očekivao da će ga najlepša igra odvesti na neka neobična mesta. Pomalo i opasna...

Vanuatu je mala pacifička država s oko 300.000 ljudi, atraktivna turistička destinacija u Okeaniji, ali i sredina u kojoj narod do danas živi plemenskim načinom. Navodno, seosko stanovništvo još nije iskorenilo kanibalizam (konzumiranje mesa ljudskog porekla), mada zvaničnici kažu da jeste, zbog poslednjeg slučaja zabeleženog pre pola veka. Kako bilo, srpski fudbaler je deo karijere proveo baš u carstvu ljudoždera...

Privatna arhiva Masanori Jošida
 

- Poslednje dve godine nisam aktivan, igram samo za dušu u veteranima PKB - priča Vasilić za Alo! i navodi da mu nije bio plan da igra u egzotičnim krajevima:

- Život piše romane. Na kraju se ispostavilo da sam bio na destinacijama koje ne bih obišao da se nisam bavio sportom. Bio sam svuda. Kroz sport može štošta da se upozna, ljudi, kulture...

Sa kaubojima u Teksasu

- Tad su počeli da ulažu, počev od infrastrukture. Imali smo novi stadion, prva generacija koja je igrala na njemu. Pravi američki san. U Srbiji hladni januar, a tamo plus 30. Pamtim odlazak na prvo gostovanje u Minesotu, gde je minus 30, pa nazad u vreli Teksas. Kauboji? Ima ih naravno, po gradu manje doduše. Ali kad se izađe van grada, ljudi na konjima su normalna pojava, to je njihova kultura i tradicija.

U fudbal se zaljubio u detinjstvu.

- Kao klinac sam počeo u kraju, u Borči. Do desete, jedanaeste godine sam igrao u BSK, kad su počele ponude većih klubova. Izabrao sam Obilić, u to vreme dobro organizovan klub, jer sam verovao da ću više igrati nego u Zvezdi i Partizanu. Sa 16 sam debitovao za prvi tim u Superligi tadašnje Srbije i Crne Gore.

Sa Zvezdom je, kaže, trenirao...

- Nisam pogrešio što sam izabrao Obilić. Iz kadetske selekcije sam dobio priliku da igram za prvi tim, u maju 2006. Obilić je potom upao u probleme, nažalost, počeo je da se nazire kraj tog kluba. Morali su da zarade neki dinar zbog egzistencije. Složio sam se da odem. Ljubinko Drulović je bio skaut Porta i došao je na Balkan da pronađe napadača mog profila. Nije bilo puno razmišljanja kad takav klub pozove.

Privatna arhiva Privatna arhiva
 

Na Balkanu je igrao i za Mladi radnik, Elbasan (Albanija), BASK, Sinđelić, Novi Sad, u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Rumuniji... Potom se preselio u San Antonio, a onda Vanuatu. Arhipelag sa oko 80 ostrva u Tihom okeanu, mala država na kraju sveta. Ali stvarno! Pozicionirana 1.750 kilometara istočno od Australije.

- Odavde kad bi se išlo, ne znam da li postoji dalja destinacija. Možda Tahiti. Putešestvije do tamo bilo je zanimljivo, pritom nisam znao gde idem. Išli smo u nešto neistraženo dva saigrača i ja. Niko nije znao šta nas čeka. Stigli smo posle dva dana putovanja. Privikavanje je trajalo ceo mesec. Doveli su nas zbog Lige šampiona Okeanije, želeli su da prekinu dominaciju Ouklenda s Novog Zelanda. Definitivno najzanimljivija destinacija na kojoj sam bio i igrao fudbal.

Privatna arhiva Privatna arhiva
 

Istraživanja od pre nekoliko godina pokazuju da su stanovnici Vanuatua zadovoljni životom.

- Bave se lovom i ribolovom. Kad dozvole da ih bolje upoznaš, shvatiš da je njima za sreću dovoljno to malo. Mi, kad imamo više, želimo još. Zbog toga smo nezadovoljni. A oni imaju malo i s tim su srećni.

Zanimljivo je da mnogi i dalje žive plemenskim načinom života.

- Imao sam takve saigrače i želeo sam da to vidim. Međutim, rekli su mi da to nije baš najpametnije. Naročito noću i sam. Čak i ako imaš najbolju nameru, nije preporučljivo ići među plemena. Srećom, nekoliko saigrača je bilo u plemenima i danju su dolazili u grad, a posle se vraćali u selo, oni su nas odveli i pokazali nam kako to izgleda. Zaista postoji poglavica, koji je glavni, ima žene, sve kao što gledamo na TV.

 

 

Veruje se da tamo i dalje postoje kanibali.

- Čim smo došli, rekli su nam da se ne plašimo. Zvanično, poslednji slučaj je bio pedesetih ili šezdesetih godina, ali o tome niko ne priča i ne piše, niko ništa nije prijavio. Moguće je da se dešava, ne mogu da budem siguran. Zavoleo sam tu zemlju, ali znam da uveče nije pametno kretati se sam nekim zabačenim delovima grada - ističe Nikola, pa nastavlja u dahu:

- Obredi postoje, to sam video kad sam posetio saigrača u obližnjem selu. Ono ekstremno, vezano za ljude, to nisam video. Mislim da je vrlo moguće da se to dešava, ali da se u javnosti ćuti.

Privatna arhiva Privatna arhiva
 

Nije se, pak, uplašio.

- Kad dođu u grad prilagode se, a u selu su goli do pojasa, samo trskom i lišćem prekriveni dole, bosi i goli. Pre podne žive jednim, a po podne potpuno drugim načinom života. Tako su odrasli.

On i saigrači bili su smešteni u luksuznom hotelu, pa nije bilo straha.

- Bili smo nas šestorica iz Evrope. Kad se krećemo, u grupi je bilo minimum trojica, četvorica. Domaći stanovnici su ljubazni na ulici, nismo imali negativnih iskustava. Nije bilo situacije da se osećaš nesigurno.

 

 

 

 

Poglavice iz prošlog vremena

Kaže da se vrač pita za sve u plemenu.

- Njima ne može da se priđe. Vođe plemena, poglavice, oni su iz prošlog vremena. Nemaju komunikaciju s drugima, ali se pitaju za sve. Jako im je teško prići. Žene po gradu su normalne, iste kao naše, vode računa o sebi, a posle u selu ne znam šta se dešava. Žive kao muškarci, dakle plemenski.

Nije se uplašio ni kad domoroci popiju previše.

- Zove se kava, neki njihov napitak koji nastaje kad se stavi na zemlju i izmeša s prašinom. Potom se stavlja list neke biljke. To na njih utiče, video sam po licu, očima i zubima. Mnogi misle da je to piće vezano za kanibalizam, međutim, to nije tačno. Oni to noću piju u velikim količinama i zbog toga im „nestaju“ zubi.

Privatna arhiva Privatna arhiva
 

 

Ostrvski način života nastavio je na Malti.

- U Portu sam bio na obali okeana, a posle mi se kroz karijeru nameštalo da često budem na ostrvima. Malta je lepa zemlja, cela liga se igra na dva-tri stadiona. Zanimljivo je da je pao sneg te godine kad sam došao, što se nije dogodilo decenijama.

Povratak fudbalu

Razmišlja da veliko iskustvo počne da prenosi na mlađe.

- Trenutno se bavim poslom van fudbala, ali je vrlo moguće da se vratim u fudbal. Mnogo jezika, iskustava, poznanstava, mislim da bih lako mogao da se snađem. Pitanje je samo da li kao trener, funkcioner, menadžer...

Za kraj karijere - Nemačka. Zanat je pekao od čuvenog Klausa Augentalera.

- Tamo sam bio najduže. Otišao sam drugim poslom, ali me je pozvao klub za koji sam mislio da je viša liga, a nije bilo tako. Srećom, došla su dvojica sa željom da investiraju, podignu klub. Postao sam kapiten, bio najbolji strelac lige. Kasnije je došao Augentaler za trenera, to je bio pravi bum. Bilo mu je drago kad je čuo da sam iz Srbije, a moje prvo pitanje bilo je za čuveni autogol na „Marakani“. Zanimljivo mu je što je na godišnjicu meča Zvezda - Bajern u Beogradu uvek dobijao pozive od naših novinara. Već 30 godina objašnjava da ga nije on dao, već golman Auman. Priznaje da je svaki put posle toga toplo dočekan u Srbiji - zaključuje Nikola Vasilić.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

 

Tagovi:
nikola vasilić fudbal vanuatu kanibalizam
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Fudbal"