ZVEZDINOM DETETU MILOJEVIĆ PRUŽIO RUKU SPASA: Nisam se izborio za šansu na Marakani

10:50 | 16-02-2025

Fudbal 0

Autor: Predrag Tihi

Ispovest deteta Crvene zvezde.

Nikola Karaklajić

Ogroman je spisak onih igrača koji su ponikili u Crvenoj zvezdi, a spletom raznih okolnosti, nisu ostavili veći trag u matičnom klubu. Jedan od njih je i Nikola Karaklajić.

Upravo je sadašnji igrač kruševačkog Napretka u razgovoru za "Meridian sport" otvorio dušu i otkrio fudbalski put.

- Sale Janković me je pozvao na zimske pripreme Zvezde, i to je bio moj prvi kontakt sa seniorskim fudbalom. Sećam se da smo trebali da krenemo – Filip Janković, Veljko Simić, Nemanja Maksimović i ja, ali… Janković je otišao u Parmu, Simić u Bazel, a Maksimović u Domžale, te sam samo ja pošao na pripreme. Još pamtim tu euforiju, taj osećaj koji sam imao kada sam trebao da krenem. Imali smo pripreme iz dva dela, gde je prvi rađen u Turskoj i bio je više bazičan, a drugi u Belgiji i ogledao se u kontrolnim utakmicama. I trener Janković je u ta dva, tri dana trebao da skrati spisak putnika, a ja sam bio kao na iglama da li ću krenuti i na drugi deo. Znao sam da sam radio veoma dobro, ali bio sam najmlađi. Neverovatan je bio osećaj kada sam saznao da idem i u Belgiju. Dobro sam odradio te pripreme, sećam se da sam i 18 rođendan dočekao u Antaliji, i krajem sezone sam i debitovao za prvi tim kod Rikarda Sa Pinta u Novom Sadu. Mnogo nas mladih je tada zaigralo, bilo je to poslednje kolo…Ipak, činjenica je da su u tom trenutku igrači iz Zvezdine škole imali mnogo manje prostora da dobiju šansu. Bukvalno se od naredne generacije, odnosno od 1996. godišta promenila politika kluba i mislim da je to osnova današnjeg uspeha koji Zvezda ima. Upravo ti igrači koji su ponikli u klubu su crveno-bele podigli na viši nivo, kako igrama, tako i velikim transferima.

Otkrio je i danas 30-godišnji fudbaler kako je sve počelo u redovima crveno-belih.

- Sve je počelo u Crvenoj zvezdi, ali doslovno. U to vreme je čuveni Toma Milićević svake subote pravio selekciju igrača. Bila je to grupa od 30 do 40 igrača rođenih 1995. godine i čika Toma je svakog vikenda odvajao nas nekoliko. Posle nekoliko nedelja, formirao je našu generaciju koja je kasnije i doselektirana, ali je kroz čitav omladinski staž dominirala. Treniralo se na šljaci, na travnatom terenu koji nije bio u najboljem izdanju…Na početku nas je vodio Dejan Gluščević, ali se kratko zadržao i posle njega je došao Ivica Momčilović koji nas je trenirao do omladinaca. Bio nam je kao roditelj, vaspitavao nas kako da se ponašamo, govorio da moramo da predstavljamo klub na najbolji način i van terena. I dan danas sam u kontaktu sa njim, kao i sa većinom igrača iz te generacije. Očekivalo se dosta od nas po pitanju prvog tima, bili su tu i Janković, Simić, Maksimović i da ne nabrajam sad sve. Bili smo izuzetno uspešni, osvajali sve – od pionira do omladinaca. I na turnirima smo bili zapaženi, uglavnom osvajali, i nikad plasirani ispod trećeg mesta. Posle nas je u omladincima preuzeo Jovan Stanković.

Nikola Karaklajić Foto: ATA Images
 

Usledile su i pozajmice preko kojih je pokušavao da izvadi kartu nazad na Marakanu.

- Posle tog debija sam vraćem u Zvezdinu akademiju, ali je ubrzo stigao poziv Voždovca da dođem na pozajmicu i bila je to prva godina kako je klub počeo da igra na “Krovu”. Veliki izazov, dočekao me je trener Nenad Lalatović, a dobrim odnosom prema obavezama sam od prvog dana pokazao da može da se računa na mene. Bila je to odlična ekipa – Stefan Babović, Dejan Milovanović, Adam Marušić… Sećam se da se upravo Marušić povredio na jednom treningu i Lalatović me je odmah ubacio u startnu postavu, iako sam bio sa ekipom kratko i na sve to – najmlađi. Pružio mi je šansu na utakmici protiv Čukaričkog, pobedili smo 2:3, a ja sam asistirao Baboviću i postigao drugi gol. Šta reći sem da mi je seniorska karijera krenula na neverovatno lep način. Dobijao sam šansu, nametao se, sećam se i meča protiv Javora kada sam ušao sa klupe i postigao gol za pobedu. Posle je došao i Zoran Milinković sa kojim sam imao sjajnu saradnju, i nastavio sam da igram. U suštini, dobio sam šansu i iskoristio je, ali kako sam bio pozajmljen igrač, morao sam da se vratim u Zvezdu na kraju sezone.

Zanimljivo je da je Karaklajić trebalo da se nađe u onom timu Srbije koji je pod vođstvom Veljka Paunovića postao šampion sveta na Novom Zelandu.

- I u Zvezdi me je dočekao Lalatović, ali nakon što sam prošao pripreme – nisam se izborio za šansu. Voždovac je želeo da me vrati, ali da dođem kao njihov igrač i to se i desilo. Nije bilo lako otići iz Zvezde posle 12 godina, ali sam shvatio da je to bila najbolja odluka u tom trenutku. Prva utakmica po povratku u Voždovac – ponovo sjajna. Odigrali smo 3:3 sa Partizanom, asistirao sam dva puta, a primili smo gol u poslednjem minutu i ostali bez pobede. Nastavio sam da igram dobro, ali tada se po prvi put susrećem sa povredama. Nikada do tada nisam imao ozbiljnije probleme u tom smislu, ali desilo se da mi je pukao mišić zadnje lože na jednoj utakmici. Nisam to toliko ozbiljno shvatio iz prve, mislio sam da će brzo da prođe, ali se doslovno dešavalo da se oporavim i obnovim povredu. I tako se vrtelo sve u krug, da bi mi na utakmici protiv Zvezde ponovo pukao mišić, nakon čega se napravila ozbiljna ruptura. Morao sam da izađem iz igre posle 10 minuta, a zatim i da pauziram gotovo šest meseci sa terena. Uz pomoć Vladimira Čepzanovića uspeo sam da otkrijem koji je uzrok i zbog čega se dešavalo da se povređujem. Bila su mišljenja i da treba da operišem taj mišić, što nije bilo preporučljivo. Trenirao sam mesecima kod Čepzanovića u teretani doslovno svaki dan po dva puta kako bih se vratio na teren. Tada sam i zalečio tu povredu. Ipak, sve to se dešava u nezgodnom trenutku za mene, jer zbog svega toga propuštam Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina na Novom Zelandu. Godinama sam bio redovan u reprezentaciji, i na svakom okupljanju selektora Veljka Paunovića. Igrao sam i generalne probe protiv Hondurasa i Mjanmara. Bio sam u tom nekom uskom krugu. Ne želim da budem pretenciozan da kažem da bih sigurno bio na Novom Zelandu, ali je postojao rezon da se nađem na spisku. Neverovatna žal postoji za tim i dan danas.

Ruku spasa Karaklajiću je pružio Vladan Milojević.

- Uzrok te povrede bila je veštačka trava na stadionu Voždovca. Bila je tvrda i stvarala mi je probleme. Posle su oni to promenili, ali tri povrede za kratko vreme u kojima sam praktično izgubio celu sezonu i gde sam više bio na terapijama nego na terenu ukazali su na to da je vreme za rastanak, koji je bio prijateljski. Stigao sam u Čukarički na poziv Vladana Milojevića koji me je poznavao još iz mlađih selekcija Zvezde. Želeo je da dođem, ali je bio svestan da izlazim iz povrede, da nisam spreman i da će mi trebati određeno vreme da uđem u ritam. Postojao je plan da to ide postepeno, odigrao sam i dve utakmice, ali je Milojević ubrzo otišao na Kipar, što je u suštini bio i kraj moje epizode u Čukaričkom. Došao je novi trener sa kojim praktično nisam ni komunicirao, i bilo je jasno da ću ubrzo otići - rekao je, između ostalog, fudbaler Napretka.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.  

 

Tagovi:
nikola karaklajić FK Crvena zvezda
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Fudbal"