LEGENDA CRVENE ZVEZDE - BESMRTNI DURE Život jednog od najboljih svih vremena sa ovih prostora prekinuo je pucnjem iz pištolja pijani policajac

09:02 | 05-04-2025

Fudbal 0

Autor: Redakcija

Opuštanje posle utakmice u društvu Ilije Pantelića i saigrača pretovrilo se u tragediju koja je frapirala svetsku fudbalsku javnost

Durković

Piše: Ekipa Alo!

Malo je sprskih sportista doživelo tako tužnu sudbinu kao Vladimir Durković. Ubijen je u Sionu, a da ničim nije izazvao bahatog i pijanog švajcarskog policajca. Uostalom, svi koji su ga poznavali slažu se u jednom - Dure je bio duša od čoveka.

I leganda, u pravom smislu te reči, a ne kako je sada koriste u svakoj situaciji i za osobe Durkoviću i sličnima ne mogu ni ... kopačke da čiste.

Svi koji su čačkali istoriju Crvene zvezde i magične igre u Jugoslaviji zadržali su se ne liku i delu fudbalera koji je rođen u Đakovici, ali je fudbalski prohodao u Kruševcu gde je išao u gimnaziju. Odigrao je kao desno krilo samo devet utakmica (jedan gol) za Napredak u sezoni 1954/55, ali to nije bio preloman detalj. I tada su bili popularni fudbalski kampovi za najtalentovanije omladince, samo po drugim osnovama. Durkovića je na jednom od njih primetio Valjevac Miša Pavić. Vladimirove vrline nisu promakle istančanom oku starog trenerskog vuka i okretni Durković obreo se u crveno-belom dresu 1955. godine.

Durković Printscreen
 

 

Talentovan i radan Vladimir je i u amicioznom klubu koji ne trpi improvizacije odmah stekao simpatije, ali ne i mesto u prvom timu. Štaviše, morao je da se dokazuje na desnom krilu.

Dres Crvene zvezde prvi put je obukao 22. novembra 1955, tri nedelje po potpisivanju ugovora, na prijateljskoj utakmici protiv Dinama u Pančevu - 3:1. Prva sezona protekla je u prilagođavanju na novu sredinu, saigrače, zaheteve... pa je odigrao samo sedam mečeva, a sledeće 1956/57- jednu manje!

Tek u trećoj sezoni prebačen je na poziciju desnog beka i izborio se za mesto u prvoj postavi. Postao je legitimni naslednik Branka Stankovića, popularnog „Ambasadora“. Međutim, nije sve išlo kao po loju. Do tada ćutljivi i radni Durković podigao je glas! Smatrao je da najviše može da pruži na poziciji desnog krila i nije želeo da igra u defanzivi. Onda je na scenu stupila struka i popustio je pred pritiscima u prvom redu Svetozara Kike Popovića, pa je tako „rođen“ idealan desni bek. Neprelazan čvrst, uporan i beskompromisan u duelima, ali zahvaljujući brzini i navikama koje je stekao kao krilo sposoban da uz aut-liniju obavlja ofanzivne zadatke i prodorima i centaršutevima ugrožava protivničke odbrane.

Uvek u naj timu

Durković je u reprezentaciji Jugoslavije odigrao je četiri utakmice za omladinsku, jednu za mladu i tačno 50 (39 u nizu, rekorder je Bobek sa 44) za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 11. oktobra 1959. u susretu protiv Mađarske (2:4) u Beogradu. Poslednju utakmicu i „zlatni jubilej“ proslavio je 1. juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu.

Durković je igrao u timu koji je u prvom Kupu evropskih nacija 1960. godine osvojio drugo mesto, izgubivši u finalu, posle produžetaka, od SSSR-a 1:2, ali se našao u idelanom timu turnira. Iste godine u Rimu igrao je centarhalfa u finalu olimpijskog turnira (u tu je bio u naj 11) protiv Danske (3:1), kad je naša ekipa osvojila prvu, dosad jedinu zlatnu medalju. Najzad, učestvovao je i na Mundijalu u Čileu 1962. godine, na kome je Jugoslavija tim osvojio četvrto mesto. Tada su mnogi eksperti Durkovića uvrstili u najbolji tim šampionata.

U periodu od 1955. do 1966. godine Durković za Zvezdu odigrao 405 zvaničnih utakmica (od toga 177 prvenstvenih i 19 u Kupu Jugoslavije) i postigao je 30 golova (od čega sedam prvenstvenih) što je fantastičan skor za, u osnovi, defanzivno orijentisanog igrača.

Fudbal je od pasije posao posao i posle 12 godina u Jugoslaviji, odlučio je da kao profesionalac karijeru nastavi u inostranstvu i naplati znanje. To je automatski značilo, prema tadašnjim propisima FSJ, da je izgubio pravo da igra za reprezentaciju.

Durković Printscreen
 

 

Nije poznato kako, ali obreo se u Menhengladbahu koji je tek počeo da se pojavljuje na fudbalskoj mapi. Iz nekoliko razloga obostrano čudan transfer.

Zaigrao je za Gladbah u njegovoj drugoj sezoni 1966/67 u Bundesligi, ali je to bio tim koji se gradio na mladim i talentovanim Nemcima (zato su kasnije dobili nadimak „ždrepci“) koje su predvodili Fogts, Necer, Laumen Vimer i Hajnkes. Ali, lukavi trener i tvorac kasnije ekstremno moćnog tima Henes Vajsvajler očigledno je tražio nekog iskusnijeg defanzivca na desnom boku jer Fogts je tada igrao štopera. Durković je u Nemačku stigao kao zvezda, ali jezička barijera i verovatno još neki problemi uticali su na dalji tok priče 177 centimetara visokog desnog beka.

Da je Vajsvajler slepo verovao u Durkovića govori podatak da je u prva tri kola bio starter, ali rezultati se nisu poklopili sa željama trenera koji je više voleo da izgubi sa 4:3 nego da pobedi sa 1:0. Posle 0:0 u Gelzenkirhenu protiv Šalkea, 1:1 kod kuće sa Kajzerslauternom usledio je poraz 2:0 u Hamburgu i nakon te utakmice Durković se preselio na klupu. Već u sledećem kolu potučen je Dortmund sa 4:0 i polako je počeo da se stvara mit o timu koji kontrama uništava rivale i igra utakmice sa puno golova.

Multitalenat

Durković se na kraju opredelio za fudbal, ali imao je još sklonosti u mladosti. Planirao je da završi prava ili muzičku školu. Svirao je klarinet i imao čak i javne koncerate. Ali, zbog fudbala nije stigao da položi nekoliko preostalih ispita na Pravnom fakultetu, a muzičku školu morao je da napusti.

U prvu postavu ekipe iz Donje Rajne Durković se vratio tek u poslednjih sedam kola kada su ostvarene dve mizerne pobede. Oprostio se trijumfom u Duizurgu (3:1) i posle osmog mesta i 10 utakmica u Bundesligi došlo je do rastanka.

Naravno da Durković nije zaboravio da igra fudbal. Kockice se jednostavno nisu složile, ali u njega su puno poverenje imali ljudi iz Sent Etjena, francuskog velikana koji je tih godina počeo, a kasnije nastavio, da hara.

Usledile su tri plodonosne godine začinjene titulama prvaka Francuske 1968, 1969. i 1970. kao i osvajanjem dva nacionalna kupa 1968. i 1970. godine. Ne čudi ako se zna da je trener bio Alber Bate, a zvezde kasnije poznati treneri Erben (upravo Sent Etjena) i Žake, golman Karnus, bek Parison, libero Boske, nestvarni vezista Larke i dominantni napadači Keita, Bereta, Meklufi i Erv Reveli.

Koliko je Durković bio autoritet govore reči sjajnog golgetera Salifa Keite:

- Kada uradim neku glupost na terenu, izbegavam da se okrenem. Znam da me Durković gleda i plaši me!

U smiraj karijere posle 116 utakmica u Franmcuskoj Durković je 1971. prešao u švajcarski Sion. Imao je 34 godine i polako se spremao za miran penzionerski i porodičan život. Ali, ne lezi vraže.

Posle utakmice koju je Sion igrao u „Kupu Alpa“ protiv francuske Bastija za koju je branio Ilija Pantelić u utorak kobnog 22. juna 1972. godine, pijani policajac ubio je Durkovića na izlazu iz noćnog kluba u Sionu, dok je Vladimir pokušavao da zaštiti prijatelja i zemljaka Pantelića!

Po drugoj verziji, o kojoj su pisali švajcarski mediji, kaže se da je policajac u civilu „želeo da uzme stvari u svoje ruke“, uvredio je Durkovića i još jednog igrača Siona koji je bio s njim dok su pokušavali da uđu u automobil, izvadio je pištolj i pucao u Vladimira.

U znak sećanja

U znak sećaanja i kao počast tragično preminulom Vladimiru Durkoviću, tim sastavljen od igrača Sent Etjena i Marseja savladao je reprezentaciju Jugoslavije sa 3:1 u susretu punom emocija. Neimenovani čovek posle utakmice nudio je sudiji Rodžeru Rošeu 50.000 starih franaka za fudbal kojim je odigran meč.

Ko zna možda je to samo bio nastavak sukoba koji je očigledno nastao u ili ispred noćnog kluba.

Napadnut je pa upucan je u stomak i završio je u bolnici na hirurškoj intervenciji, ali, nažalost, nije uspeo da se izvuče! Ispustio je dušu i otišao u besmrtnost.

Pod naslovom „Naš prijatelj Vladi“, pariski list „L’equipe“ je tekstom o Durkoviću obavestio svetsku javnost o tragičnom završetku sjajnog jugoslovenskog fudbalera koji je preminuo u 35. godini života, 22. juna 1972. godine.

Policajac, koji je bio sin visokopozicioniranog oficira i na suđenju se branio da je Durkovića pomešao sa poznatim i traženim kriminalcem, osuđen je na devet, a odležao je sedam godina.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

Tagovi:
FK Crvena zvezda vladimir durković
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Fudbal"