STANKOVIĆ IZNEO ZANIMLJIVE DETALJE O BOGATOJ KARIJERI Derbi je za mene lična stvar, ako izgubiš, moraš to da preboliš i kao igrač i kao navijač

13:30 | 17-10-2023

Fudbal 0

Bivši trener Crvene zvezde i aktuelni strateg Ferencvaroša u velikom intervjuu za mađarske medije pričao o crveno-belima, čuvenoj Interovoj sezoni u Ligi šampiona, Murinju, Ibrahimoviću, Baloteliju...

Avgusta prošle godine Dejan Stanković je napustio kormilo Crvene zvezde, posle 130 utakmica, tri tiule prvaka Srbije i dve duple krune. Italijansko vatreno krštenje prošlo je neslavno jer nije uspeo da sačuva Sampdoriju u Seriji A, a nakon Apenina poverenje srpskom stručnjaku ukazao je šampion Mađarske Ferencvaroš. Vodio je Stanković mađarskog velikana na sedam mečeva posle kojih ne zna za poraz, a tamošnji mediji su reprezentativnu pauzu iskoristili da naširoko popričaju sa nekadašnjim fudbalerom Crvene zvezde, Lacija i Intera.

Počeli su od fudbalskih korena, mladosti, i naravno - Crvene zvezde, odnosno pitanjem da li je od ranog detinjstva znao da ga srce neće vući na Partizanovu stranu?

-U mojoj porodici Crvena zvezda je poput vere, religije. Moji roditelji, ja, pa čak i baka i deda rođeni su u Beogradu, velika radost je bila kada sam sa 10 ili 11 godina postao član kluba. Trenirao sam u Crvenoj zvezdi, gde su mnogi odlični igrači započeli karijeru. Za momka rođenog u Beogradu, posebno onog koji je naklonjen crveno-belim bojama, potpis ugovora sa najdražim klubom je ostvarenje sna.

Kakva su sećanja na Zvezdin pohod na Kup evropskih šampiona?

-U tom periodu sam hvatao i dodavao lopte na utakmicama, pratio sam put ekipe sa strane i rekao sebi: ‘Učiniću sve da i ja jednog dana igram u ovom klubu’. Na svakoj utakmici kod kuće bilo je 80.000 navijača. Revanš protiv Bajern Minhena i prolazak golom u poslednjim trenucima ostavili su jak utisak na mene. Rekao sam: ‘Biću i ja igrač Crvene zveztde!’ Sa 16 godina sam već debitovao za seniorski tim, sa 18 sam bio kapiten, a sa 19 sam potpisao za Lacio. Sve se desilo veoma brzo, ali sam uživao u svakom trenutku.

Da li ste se plašili navijača Partizana kada izađe u šetnju Beogradom i onoga što bi mogli da vam kažu?

-Nikada se to (neprijatna situacija prim. aut) nije desilo, verovatno zato što sam poštovao najvećeg rivala. Svi su znali za koji tim navijam, ali sam u isto vreme imao mnogo prijatelja iz Partizana sa kojima sam i danas u kontaktu. Vremena su se od tada promenila, teže je družiti se sa igračima gradskog rivala, ali ranije to nije bio problem.

Crvena zvezda - Partizan, Lacio - Roma, Inter - Milan. Koji derbi biste izabrali?

-Svaki od njih je potpuno različit. Beogradski derbi je za mene lična stvar. Ako izgubiš, moraš da svariš poraz i kao navijač i kao igrač. Ili čak kao trener i navijač, što se meni kasnije i desilo. U takvim situacijama čovek pati dvostruko. Derbi između Lacija i Rome predstavlja bitku dijametralno suprotnih načina života i stavova. U Beogradu su ljudi isti, samo su boje drugačije. U italijanskoj prestonici je situacija drugačija. Atmosfera u Rimu je uvek bila neverovatno vruća tokom svih utakmica. Možete da izađete dve nedelje pre i dve nedelje posle derbija i navijači traže da se slikaju, slave sa vama... Ali, u slučaju poraza bolje da ne izlazite iz kuće. A milanski derbi je kao da ste u milanskoj Skali, kao da ste u pozorištu. Svojevrsni urbani spektakl sa 82.000 navijača. Od toga 70.000 navijača bordri jedan tim, 10.000 drugi. To je derbi koji govori o prestižu, lokalna je atrakcija u kojoj svi uživaju. Pobedili ili izgubili, svet se ne raspada. Poenta je da da jedna strana sutradan može da kaže kako je danas dobar dan, jer smo pobedili gradskog rivala.

NIJE SAMO ERAKOVIĆ Zenit hoće da uzme još jedan Zvezdin biser

Sa Lacijem ste osvojili Seriju A, Kup Italije, Kup UEFA... Igrali ste sa Dijegom Simeoneom, Sinišom Mihajlovićem, Pavelom Nedvedom, Huanom Sebastijanom Veronom, Marselom Salasom, Alesandrom Nestom, Robertom Mančinijem, Kristijanom Vijerijem. Ko vas je od njih najviše impresionirao?

-Siniša Mihajlović je bio deo moje porodice. Što se ostalih tiče, svakako Nesta. Bio je u ranim dvadesetim, a igrao je fudbal na način na koji su ga igrali iskusni štoperi. Drugi je bio Veron. On je otolotvorenje moderne ‘desetke’. Mnogo je trčao, imao svoju ulogu u odbrani, bio je genije sa loptom. Seba Veron i Nesta su bili neverovatni, pravili su razliku na terenu.

Polufinale Lige šampiona protiv Barslone iz 2010. godine predstavlja jedan od legendarnijih dvomeča u novijoj istoriji Intera. kako je Murinjo pripremio ekipu za okršaj sa, u tom trenutku verovatno najboljim timom sveta?

-Ključne reči su bile - plačite i trčite. Mnogi igrači sa preko 30 godina su videli tu sezonu u Ligi šampiona kao poslednju šansu. Naravno, u timu smo imali igrače poput Marka Materacija koji je bio svetski šampion, ali i pored toga svaki igrač želi da osvoji Ligu šampiona. Ne postoji ništa veće na klupskom nivou. Detaljno smo se pripremili za meč i znali smo da uspeh iziskuje patnju, hrabrost, organizaciju i naravno, mnogo trčanja dok patimo, plačemo i izgaramo na terenu. Žoze je tražio od nas da revanš dočekamo sa golom prednosti. Imali smo sreće da Barselona zbog vulkanske erupcije nije mogla da doleti u Milano, već je putovala autobusom, a njeni fudbaleri su prespavali u Monte Karlu, a zatim prevalila još stotine kilometara do Milana. Vrlo je moguće da su bili umorniji nego inače. Kada je Barsa povela, bilo nam je važno jedino da ostanemo u utakmici, a nakon toga smo izvršili pritisak na koji rival nije bio spreman. Izjednačili smo zahvaljujući golu Veslija Snajdera, a kako smo se savršeno branili, pretili smo da damo gol iz gotovo svakog kontranapada. To je bilo naše veliko oružje. Dijego Milito je pogodio za 3:1, a ja nažalost nisam mogao da nastupim u revanšu jer sam tada zaradio žuti karton. Na Kamp Nou smo dvostruko više trčali i dvostruko više patili. Naročito nakon što je Tijago Mota u 28. minutu zaradio crveni karton praktično ni zbog čega. Bilo je neverovatno, ali izdržali smo pritisak i bili zadivljujuće ujedinjeni kao tim. Niko nije mogao da slomi naš timski duh. Svi su se žrtvovali zarad uspeha i ako smo morali da pretrčimo po 11 kilometara, svaki od igrača bi istrčao po 12 i po kakako bi pomogao saigraču sa tim dodatnim kilometrom. Izdržali smo tih 95 minuta, a pre finala sa Bajernom, Žoze nam je rekao, 'U finalu ne morate da igrate fudbal, morate da pobedite. Nije pitanje učestvovanja, već pobede.' Videli smo taj meč kao poslednju šansu da osvojimo taj prelepi trofej.

Da li biste ponovo seli na klupu Crvene zvezde u budućnosti?

-Nikad ne reci nikad. Ne gledam u budućnost, već živim isključivo u sadašnjosti i volim svoj trenutni posao. Mogu da radim za veliki klub, u asocijaciji čija istorija govori za sebe sa 70 trofeja, koja ima 28, 29 olimpijskih medalja, koja je dala mađarskom fudbalu toliko sjajnih fudbalera. Srećan sam što sam ovde, zahvalan predsedniku i svima koji su verovali u mene i dali mi ovu šansu. Stoga, borba za klub predstavlja veliki izazov. Znamo da moramo da igramo kvalitetan fudbal, postižemo golove i osvajamo trofeje. U isto vreme, ovo je uobičajena situacija za mene. Kada radite u tako prestižnom klubu, morate biti spremni na izazove.

BONUS VIDEO: