POLIGLOTA SA KOŠARKAŠKOM LOPTOM Stefan Peno za sport.alo: Novi početak na Crvenom krstu, govorili su da je kraj za mene

19:00 | 27-07-2024

Košarka 0

Veoma zanimljiva priča najnovijeg pojačanja beogradskog Radničkog.

metlas

Piše: Đorđe Miljanić

Jedan od zanimljivijih transfera u svetu košarke se dogodio u KLS-u. Stefan Peno je zadužio dres legendarnog Radničkog sa Crvenog krsta i tako doneo tom timu kvalitet i iskustvo za napad na sam vrh tabele.

Povremeni reprezentativac Srbije je imao velikih problema sa povredama u karijeri, što je usporilo njegov razvoj, a važio je za jednog najvećih talenata u našoj zemlji, što je svojevremeno prepoznala i Barselona, koja ga je dovela kao 14-godišnjeg dečaka. 

PARTIZAN IMA "ZLATNU KOKU" Ukoliko novi igrač ode u NBA ligu, evo koliko će crno-beli novca zaraditi

Karijeru je započeo u Beogradu, u klubu Beokoš, potom je prešao u OKK Beograd, zatim je otišao u Kataloniju, a posle toga je redom nastupao za Albu, Rasta Fehtu, Prijenaj, Bilbao, Marusi i Mikonos. 

S obzirom na to da se posle više od dve decenije vratio u Srbiju kako bi se bavio košarkom, kontaktirali smo Stefana Pena, koji je u intervjuu za "sport.alo" otkrio mnogo zanimljivih stvari iz života.

Kakav je osećaj vratiti se u Beograd?

- Ne znam još. Sad sam u Beogradu kao i svakog leta. Poprilično mi je normalno sve za sada. I radno, pošto, kada sam u Beogradu, uglavnom sam tu zbog treninga preko leta. Još nemam taj osećaj da ću igrati u Beogradu, dok ne počnu treninzi sa ekipom za oko 15 dana. Videćemo, još je rano da pričam kako je i kako se osećam.

Radnički ima poprilično ambiciozan projekat. Kako sebe vidiš u timu?

- Znam za taj projekat, tako da ga nazovemo. Ispratio sam zato što mi neki drugari igraju tu i imaju veze sa Radničkim, pa sam čuo od njih šta pokušavaju da urade i kakav im je plan. To mi je sve bilo mnogo zanimljivo, a ja sam sada tu da pomognem da se taj plan i neka ideja realizuju, da zajedno izguramo to i da izvučemo maksimum iz svega toga.

Šta Vam je rekao trener Marko Boltić kada ste dolazili na Crveni krst?

- Ništa specijalno. Mislim da smo se razumeli "na prvu". Srećom, on je bio igrač na toj poziciji kao i ja, pa mogu da kažem da smo slično stila igrači, u smislu, nikada nismo bili košgeteri ili nam makar to nije bio priroritet, nego da se igra lepa i timska košarka. Tu smo se odmah razumeli, "kliknuli", a ostalo je bilo lako. I to je nešto što on očekuje od mene, da budem njegova produžena ruka na terenu, a ja ću dati sve od sebe da to sprovedem u delo.

 

 

Da li može da se kaže da je prelazak u Radnički neki novi početak za Vas?

- Dobio sam dosta poruka i komentara preko nekih ljudi da oni misle da je ovo otprilike neki kraj za mene (smeh). U pitanju su moji bliski prijatelji, koji znaju da nije zapravo kraj, nego se šale. Ali, baš suprotno. Mislim da mi je potreban neki reset, moja je želja bila da se vratim u Srbiju da igram. Tako da, moja je ideja bila da ovo bude novi početak za mene i da ne budem više stranac bilo gde u inostranstvu. Ovo je za mene veliki izazov i to je to. Da krenem ispočetka, pa dokle doguram. Mada, moj individualni put nije toliko bitan, koliko timski. Podrediću se timu i njegovim uspesima i to je najvažnija stvar za novu sezonu.

Kako je iz Vaše perspektive izgledao prelazak u Barselonu?

- Prošlo je baš mnogo vremena od tada. Ništa specijalno, dete se igralo košarke, išlo u školu, bavilo se sportom da ne bi bilo na ulici... Osećao sam da je to to, da hoću da se bavim košarkom, ali opet, sve je to bila igra i onda je došao taj poziv, gde sam odlučio i rekao mojima da želim da završim osmi razred, da hoću da idem na maturu, da imam dogovorenu maturu sa drugaricom, tada sam prešao u OKK Beograd i tamo poveo mnogo drugara iz Beokoša sa mnom i moja je ideja bila da hoću da igram u OKK Beogradu, da uživam još malo, pa ću onda u Barsu. Onda su mi objasnili da to ne ide tako, da Barsa ne zove svaki dan i onda sam tako krenuo na put ka Barseloni i tako je sve počelo.

Bili ste mnogo mladi kada ste se preselili u inostranstvo. Kakav je bio osećaj, da li je bilo nekog straha?

- Nisam imao nikakav osećaj iskreno, bio sam dete koje se igralo košarke, bilo gde. Sad, da li je bilo straha... Bilo je od svega pomalo. Polako ulaziš u profesionalne vode, pa počneš da razmišljaš o svemu. Za tako neko dete od 14 godina nije lako, ali imao sam podršku roditelja, a i ljudi iz kluba znaju kako se radi sa decom, nisam ja jedini koji je došao sa strane, pa je sve podređeno tome da se osećaš lepo, da budeš u komfornoj zoni... Tako da, već posle par meseci je sve bilo kako treba.

Kako ste išli u školu u Barseloni tada?

- Išao sam tamo u srednju školu, a ideja je bila da u početku ne radim kontrolne zadatke, da samo idem godinu dana da vidim kako sve to funkcioniše na katalonskom jeziku, da se nauči taj jezik pored španskog, pa da sledeće godine idem u isti razred, pa da tada krenem sa ocenama. S tim što, posle prve godine, dosta mojih vršnjaka su trenirali ujutru individualno ili sa Barselonom B. Tada sam i ja isto to želeo, nisam hteo za to vreme da budem u školi. Onda smo našli neki kompromis da ne idem u tu špansku školu, da ne ustajem u šest ujutru, nego da nađemo neku srpsku privatnu školu koju bih pohađao onlajn. Tako smo i učinili, to sam upisao i završio vanredno i trenirao sam dva puta dnevno. 

Jeste li naučili na kraju taj katalonski?

- Jesam, mogu da se sporazumevam sa drugima, a i kada naučiš španski, onda bude lakše. On je mešavina španskog, portugalskog, francuskog i italijanskog jezika... Ima svega pomalo. Nemam pojma, nije mi bilo teško da naučim, nekako mi je bilo prirodno. Možda imam taj neki osećaj ili talenat za jezike. Na primer, u Nemačkoj sam isto bez časova počeo da razumem nemački, sad za godinu dana u Grčkoj isto... Verovatno mi idu jezici. Ima dosta igrača koji su sa mnom učili katalonski, pa ne mogu da ga pričaju. Meni je to baš išlo lako. Možda zato što pričam srpski koji je jedan od najtežih jezika, pa je sve lakše (smeh).

Stefan Peno EPA/VALDA KALNINA
 

Koliko jezika znate?

- Da kažem četiri. Katalonski, španski, engleski i srpski, a grčki i nemački ne pričam, ali kada treba pričam. Posle par čaša baš dobro pričam, a ovako preko dana mogu da se sporazumem, tipa za kafu ili ručak. 

U mlađim kategorijama ste igrali protiv Luke Dončića. Da li ste razvili neko poznanstvo?

- Jesmo. Bili smo rivali, jeste on mlađi, ali je uvek igrao za starije. Tako kad si u inostranstvu, svi se držite zajedno, bez obzira za koji klub da igrate, koje ste veroisposvesti... Te stvari nemaju veze, svi smo sa Balkana, pa smo se družili. S njim sam bio isto kao i sa drugima. Sa nekima ostaneš u nekom boljem kontaktu, s nekime se izgubi kontakt, ali to je sve normalno. Kada smo bili deca, svi smo se držali. 

Da li postoji neka anegdota u vezi sa Dončićem?

- Kod njega je sve viđeno. Stvarno je fascinantno kakav je on talenat i fizički pre svega kakav je bio. Svako prvenstvo je dolazio sve veći i veći. Prirodno, nisu to bili ne znam kakvi mišići. Jednostavno, glava i ramena su mu rasli svake godine. To je baš bilo neverovatno. Bio je beba maltene, a onda sledeće leto za kadetsko prvenstvo dođe duplo veći, a onda za juniorsko opet duplo veći. Samo, onako, prirodno je rastao, talenat nije gubio, nije gubio samopouzdanje... Sada kada gledam, on se identično ponaša sada kao i tada na terenu. Ova priča sa sudijama i njegovo, da nekažem diskutabilno ponašanje, on je dobar momak, ali na terenu se karakteristično ponaša. Tako je bilo nekad, tako je i sad. To je možda i njegova najveća vrlina, taj stav, pored talenta.

Vaša utakmica sa Oklahomom siti Tander je bila maestralna. Igrali ste sa mnogo samopouzdanja, bacili nekoliko atraktivnih dodavanja i to protiv igrača kao što je Rasel Vestbruk. Da li ste se osećali kao da možete da osvojite ceo svet u tim trenucima?

- Da. Iskreno, kao mlad sam imao takav stav. Mislim, ništa ružno, većinu vremena sam imao stav da sam bio svestan da sam talentovan. Nije da mi niko ništa ne može, ali pokaži se, pobedi me, pa ću možda reći da si bolji. To me je držalo do 20 i neke godine, a posle ne znam šta se desilo (smeh). Ta utakmica sa Oklahomom, sećam se dan ili dva pre toga, Tajris Rajs je vukao neku povredicu, ali ovi iz kluba su odlučili da ga uopšte ne puštaju u igru, pa se meni tada u glavi "upalilo". Do tada mi je bilo okej, mahaću peškirom, ući ću i napraviti tri faula na Vestbruku i to je to. U trenutku kada sam saznao da ću biti prvi i jedini plejmejker, krenuo sam da razmišljam i odlučio da idem da se igram. Mnogo mi je pomoglo što je trener Barcokas verovao u mene, u smislu da odradim posao koji je njemu bitan. Da ne jurim poene, da igram odbranu i da razigram ekipu, ne sad kroz posed lopte, nego samo da postavim ekipu. Imao sam tri-četiri zadatka na terenu i ako to odradim, igraću 30 minuta šta god da se desilo. To mi je mnogo pomoglo, nisam ušao izgubljen na utakmicu, odradio sam te zadatke i sve je bilo dobro. Što se tiče ostalog, Onaj gore te nagradi kada si pravi od početka. Završila se utakmica, sve je bilo super i da, mislio sam da sam najjači na svetu (smeh), ali to nije bilo toliko realno, koliko se ta utakmica samo desila i tako lepo otvorila.

Kako ste doživeli odlazak iz Barselone?

- Prirodno. Posle te godine sa Barcokasom smo tražili pozajmicu, niko me nije hteo i onda je bila ideja opet "b" tim, što se meni nije mnogo dopalo, jer sam bio tu već četiri godine i bilo mi je dosta, pa sam hteo šta god, samo da je nešto drugo. Bilo je baš onako dugo leto tada. Tek u avgustu se Alba javila, tada je Aito krenuo da pravi taj projekat i to je bilo sjajno, nije postojalo bolje mesto za mene u tom trenutku.

metlas Marko Metlaš/Alo!
 

Aito je poznat po radu sa mladim igračima. Šta Vi imate da kažete o tome?

- On je veoma strpljiv sa mladim igračima. Najbitnije je da ne juri rezultat, već razvoj. On ima filozofiju da kada se igrači razvijaju i ekipa se automatski razvija. Ne fokusira se toliko na protivnike, skauting, već se sve radi dan po dan, naučiti nešto novo svaki dan. Baš ima strpljenja, u stanju je da dva dana pre utakmice sa Bajernom radimo neke vežbe za individualni razvoj, ne pripremamo se za Bajern uopšte. Jako je specifičan. Za tako nešto treba da postoji sistem, nije lako za neke, ja to razumem, pošto su klubovi nestrpljivi, direktori, predsednici, menadžeri isto, a u Albi su prihvatili da svaki igrač ima tri godine ugovora, da se tek treće godine napravi neki rezultat. Eto, mi smo kliknuli već prve godine i odmah je bilo rezultata. Ja sada samo takav rad i prihvatam, sada kada sam video kako to ide. Stvarno, mislim da bi svi ostali klubovi mogli u nekoj meri da naprave takav sistem. Da ne mora odmah da se juri rezultat i da se daje otkaz posle tri poraza.

Onda se desila ta povreda. Koliko je to psihički ostavilo traga na Vama?

- Sigurno da je ostavilo. U početku nisam bio svestan, bio sam okej, povrediš se, oporaviš se i to je to. Onda se vratiš i vidiš da nisi na tom nivou, pre svega fizički. Onda izgubiš samopouzdanje, osećaj za igru... Ima tu mnogo faktora za povratak iz povrede. Bio sam spreman, ali se nisu poklopile kockice i tako je kako je. Taj klub Rasta Fehta je imao plan, pomoćni trener iz Albe je bio trener, ali nije bilo dobro, ispali smo iz lige, onda je on dobio otkaz... Onda kreneš da se pitaš da li je do tebe, da li si ti kriv... Onda krenu pozajmice i tražiš da uhvatiš neki ritam. I dalje tražim i čekam.

Šta je cilj za budućnost?

- Nemam tako nešto. Imao sam kada sam bio klinac, pa sam u intervjuima pričao da vidim sebe u NBA ligi, kada sam bio "ku***vit", ali sam naučio da ne treba tako, već dan po dan. I kroz povredu sam naučio da ništa ne može odmah. Tako je i sada. Jedva čekam da počnu pripreme, dan po dan, utakmica po utakmicu, pa dokle doguramo. 

BONUS VIDEO:

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

Tagovi:
stefan peno BKK Radnički KK Radnički Crveni krst
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Košarka"