PERIŠIĆEVA NE ŽIVI OD STARE SLAVE Olimpijska vicešampionka RADI KOD TATE - "Pisala sam Deda mrazu, godine uspeha tek dolaze"

11:06 | 31-12-2024

Ostali sportovi 0

Mlada tekvondistkinja (22) i nova zvezda sprskog sporta za sport.alo je govorila o brojnim temama.

Alo/M. Jošida

Aleksandra Perišić (22) je oličenje talenta, upornosti, ambicije... Vredan trud mlada tekvodistkinja (tek donekle) je naplatila srebrom (do 67 kg) na Olimpijskim igrama letos, mada odaje utisak nekog kome je to samo zaletište ka zlatnoj medalji u Los Anđelesu 2028. Do tada, u pauzama napornih treninga gde neretko i muškarci trpe njene razorne udarce, pazite sada - radi u očevoj firmi. 

Ova spontana i nasmejana devojka zasijala na sportskom nebu Srbije, kojom se inače ponosi, a u novogodišnjoj ispovesti za sport.alo otkrila je da je kao dete redovno pisala Deda mrazu, da sada nema vremena za ljubav i da ne želi da živi od starih lovorika.

- Pa jesam, kao mala, verovala u Deda mraza. Moji su pokušavali da to traje što duže i da uživam u tome, da čekam taj poklon čuveni. Kao mala, svi smo voleli igračke, bilo šta, možda neka lopta. Nekako uvek pred Novu godinu pišemo pisma Deda mrazu, da smo bili dobri. Jesmo se trudili da budemo dobri kada smo bili mali i očekujući da dobijemo taj poklon. Vremenom, naravno, počeli su snovi i veće želje. Da, jedna od tih je bila možda i ta olimpijska medalja da se osvoji. Zapravo, svake godine sam zamišljala to kao neku želju - počinje priču Aleksandra Perišić.

Alo/M. Jošida Alo/M. Jošida
 

Koliko moraš da budeš dobar da bi postao olimpijski vicešampion sa 22 godine?

- Moraš da budeš ne samo dobar, moraš vredno da radiš. Moraš da se boriš i da veruješ u to. Najbitnije je verovati, jer ako ne verujete sebi i onome što radite, onda ste bezveze ušli u taj neki posao.

Osim vere i talenta, nabroj još neku osobinu potrebnu za uspeh.

- Pa, radna sam dosta. Ne možeš da budeš savršen, ali se trudim da maksimalno budem fokusirana, da sve što radim bude 100 odsto i da ne ulazim u nešto ako nisam sigurna.

Kako gledaš na veliki uspeh sada?

- Pa i dalje mi je to, kada se vrati sećanje, neverovatno. Ali sam iskreno svesna šta sam uradila. Mislim da ću sve shvatiti tek kada završim karijeru. Za sada sam stvarno zahvalna što sam uspela da osvojim medalju za Srbiju.

Ljubav za trenere

Svaka čast treneru i vlasniku Tekvodno kluba Azija Predragu Kovačiću, ali čini se da sa njegovom suprugom i prvim trenerom Petrom Butalo imaš poseban odnos. 

- On je nekako bio, kako bi Petra rekla, naša tampon zona kada se Petra i ja posvađamo. On nekako to sve ublaži i pokušava da popriča sa mnom i sa njom, da sve bude mirno i da nemamo neke nesuglasice. Baš velika uloga od malena. Ja sam bukvalno od četvrte godine u Tekvondo klubu Azija, kao drugi otac što bi se reklo. A Petra, Petra je mlada kao trener i lakše joj je pristupiti meni. Divna je! Ja imam previše energije, previše sam onako uzbuđena. A ona mirna, staložena i nekada vrati na fabričko podešavanje, vrati na mesto. Poklapamo se, suprotnosti se privlače i to je sve ispalo kako treba.

Ko je Aleksandra Perišić, osim što je olimpijska vicešampionka?

- Stalno nasmejana osoba, pozitivna. Trudim se da budem nekako prirodna, svoja, da radim na sebi. Aleksandra voli da provodi vreme sa porodicom, sa prijateljima, zato što nema toliko vremena van sporta. I nekako pokušavam da svaki dan budem zahvalna na tome što imam i što sam živa, zdrava i srećna. Ja sam normalna osoba kao većina drugih, čovek od krvi i mesa, samo što sanjam velike snove.

Za godinu dana ti se život puno promenio?

- Jeste, kao i moja priča pred kamerom. Ali mislim da je to normalno. Mi rastemo i menjamo se, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Bitno je samo da ne stojimo u mestu. To je neko moje viđenje. Ali jeste, dosta se toga promenilo i dosta toga mi je lepog donelo sve to. Savršena godina? Pa možemo reći, ali ja bih uvek doradila nešto. Stvarno sam ponosna na ovu godinu, najuspešnija za mene, ali se nadam da tek dolaze uspešne godine.

Perišić AP Photo/Andrew Medichini
 

Zvučiš kao perfekcionista. 

- Realno da, zato što nikad nisam zadovoljna, naročito nekim lošim rezultatima, zato što znam da mogu bolje. I uvek želim bolje i želim više. A privatno uvek znam da mogu još dosta toga da uradim i onda zbog toga se trudim da budem perfekcionista.

A želje u 2025. su?

- Zdravlje pre svega, to mi je najveća želja. I da ljudi oko mene budu živi i zdravi, moji najbliži, da bude što manje problema. Samo zdravlje, a ostalo sve ću moći da uradim.

Imala si ozbiljnu povredu pre nekoliko godina i uspela da se izdigneš.

- Uz prave ljude je lako. Jeste bio težak put vratiti se zato što je 2019. lepo je krenula, imala taj neki zalet i sve osvajala odmah u januaru. Osvajila dve zlatne medalje, ma odličan početak. Ali na kraju nisam otišla na to Evropsko prvenstvo zato što sam takmičenje pre toga povredila koleno i morala da ga operišem. Pauza je trajala bila godinu dana. Psihički sam uspela da se vratim jer niste sigurni u svoje udarce, krećete sve iz početka, nekako je sve drugačije. Ali, imala sam stvarno ljude pored sebe koji su mi pružili neverovatnu podršku, davali mi vetar u leđa. I oni koji nisu bili tu, koji nisu verovali da ću se vratiti, dali su mi samo vetar u leđa da više radim.

Aleksandra Perišić AP Photo/Andrew Medichini
 

Ko ti je pomogao?

- Trener naravno, moja porodica, prijatelji. Svi su me usmeravali da ostanem u sportu i da ne idem na neku drugu stranu.

Deluje da si veliki patriota, takođe.

- Jeste, mene je to stric dosta učio. Zahvalna sam na svemu, volim našu zemlju, volim Srbiju i uvek ću biti tu. Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da predstavljam našu zemlju i pokažem našu zastavu, da se prekrstim i da pevam svoju himnu. Sve to me ispunjava.

Navijam za Zvezdu, ali...

Koji sport voliš osim tekvondoa?

- U poslednje vreme mnogo volim da gledam košarku. U stvari oduvek. Tenis obožavam i mogu da sedim i ne radim ništa ceo dan i da gledam. Odbojku žensku obožavam da gledam, vaterpolo, ali košarka je trenutno aktuelna. Navijam za Zvezdu, ali nisam neki vatreni navijač. U poslednje vreme gledam rukomet jer moj kum igra u Partizanu. Navijam za njih i meni je to normalno. Volim Zvezdu, ali to ne znači da neću biti uz Partizan kada igra sa nekim drugim. Ako igramo derbi, naravno ću navijati u tom trenutku za Zvezdu.

A fudbal?

- E, fudbal ne pratim toliko. Nikad ne bih otišla da gledam derbi fudbalu. Ne znam iz kog razloga. Liga šampiona? Ništa, ne bih gledala. Ne drži mi pažnju.  

 

Šta te očekuje od bitnih takmičenja u narednoj godini?  

- Pre svega imaćemo par turnira koji se boduju za ulazak u reprezentaciju. Iako sam osvojila olimpijsku medalju, moram da se borim za ulazak u reprezentaciju zato što i druge devojke pokušavaju da uđu u moju kategoriju. Normalno je da treba da se izborim. Najbitniji turnir u godini je Evropsko prvenstvo u olimpijskim kategorijama. To će biti krajem oktobra,  u novembru će biti Svetsko. Zato se trudim da uđem u reprezentaciju i odem na evropsko i svetsko i da napravim veće rezultate od onih koje sam imala. Na svetskom sam bila druga, volela bih da budem prva. Tako da imam baš dosta snova koje želim ostvariti.

Znači mora sve od početka, iako si na listi druga na svetu? 

- Okej, jesam druga na olimpijskim ranglistama, ali ima dece koja ulaze u seniorske kategorije. Svi žele da se bore, a ja ne mogu da živim na staroj slavi, kako bi se reklo. Meni je bitno da napredujem i da rastem i da se borim za nešto. Nije fora da se meni pokloni mesto u reprezentaciji, nego baš naprotiv, treba da osvajam. Ja sam takmičar i normalno je da treba da se izborim na svoje mesto.

Izmiče ti to zlato.

- To je neki moment kada sve je tako blizu. Kada uđete u finale, to je to, ili prvi ili drugi. To su nianse koje odlučuju. Odlučuje ko je smireniji, fokusiraniji, ko ima veću želju i motivaciju. Primer, na svetskom sam izgubila u poslednjoj sekundi, ostala bez zlatne medalje od takmičarke koju sam pogodila u glavu, ali nažalost nije izašlo. Tako je moralo da bude. Ali to mi je okej jer da sam osvajala zlato, možda bi se drugačije ponela i možda ne bih na kraju otišla na Olimpijske igre. Sve se desilo sa razlogom. To mi dalo veću motivaciju da želim još više da gradim sebe.

Kako izgleda kada si besna?

- Aleksandra je besna često kada napravi neku grešku koja može skupo da je košta, ali vezano za sport. Ako ne odradim lepo trening, ja se osećam loše. Naprimer, Petra nam je sada dala pauzu što se tiče treninga, ali ja joj svaki tren pišem kada mogu da odradim trening, daj pošalji mi neki trening da odradim... A Petra kaže, molim te Aleksandra ostavi me na miru, u pauzi smo i ti i ja, želim da se odmoriš. Ja toliko želim da radim treninge. Umem da bude besna, ali pokušavam stvarno dosta da se kontrolišem. Najviše stradaju moji prijatelji i ljudi oko mene, zato što ne umem da se kontrolišem. Kad smo se pripremali za Olimpijske igre u klub, ja nisam lepo odradila mečeve i toliko sam se iznervirala da sam bacila kacigu, počela da plačem, sklanjala ljude oko sebe. Jedino ona zna kako da me smiri, jedino ona zna kako da postupi u tim trenucima, što je meni baš bitno. Ali umem da budem baš teška. Nije lepo kad sam ja besna, tako da što više da sam nasmejana i svima je mnogo lepše.

Nervoza zbog slatkiša

Imaš li porok neki?

- Slatkiši i hrana. Ja sam nervozna kada ne mogu da jedem. Pa eto, porok možemo da kažemo - slatkiši. Stvarno sam disciplinovana kada krenem da skidam kilažu, ali mnogo volim da jedem! Slatkiše kad imam priliku sve što mogu zgrabim, ne biram u tom trenutku.

Zaziru li muškarci od tvojih udaraca?  

- Kad radim sparinge, radim 100 odsto. Nisam osoba koja će da stoji i da gubi vreme na treningu. Ja sam došla da odradim svoj trening maksimalno. Kad radim sparinge, ja sam toliko ozbiljna da su oni nekada u fazonu „šta nije u redu? Daj malo kao iskuliraj“. A ja stvarno želim da dam 100 odsto sebe, jer ako se na treningu šalite, zezate, tako ćete pristupiti na takmičenju. Uvek dam 100 odsto i onda oni kažu: „Ajde, mi ćemo sledeći u sparing s tobom ili kad se malo umoriš“.

Čekaš pravog i dalje? 

- Ne znam! Ja puštam da to sve ide nekako svojom tokom. Mislim da to sve sudbina namešta. Niti tražim nekog, niti bilo šta, ako je suđeno desiće se i ne jurim za tim. Imam neke druge snove koje pratim i ka nekim drugim ciljevima stremim, to će se nekako poklopiti.

Možda ti ljubav pomogne.

- Treba imati razumevanje. Trenutno nemam vremena za sebe i pokušavam da nađem vreme za sebe. Treba  imati tu neku drugu osobu kojoj treba pružiti neko vreme, priliku, provesti vreme sa tom osobom. Toliko je obaveza oko treninga, do posla, takmičenja... Možda trenutno nije to vreme kada treba da imam nekog partnera iliti dečka, ali mislim da će se to poklopiti kada bude trebalo.

Alo/M. Jošida Alo/M. Jošida
 

Osvojila si srebro na OI pre nekoliko meseci, a sada radiš?

- Da, pa pomažem oko papira u tatinoj firmi, zato što je sada stvarno haos, nova godina, a ja sam u prilici jer imam više slobodnog vremena. Naravno, trebalo bi da ga iskoristim za sebe, ali želim da radim zato što mislim da je to korisno i da će mi dosta značiti, da nekako ostanem disciplinovana. Stvaram nešto novo, učim o sebi i neke stvari koje nisam znala dosad mogu da naučim tako što će neka devojka obučiti i pomoći na tom poslu. Tako da mi je to baš veliki plus.

Piše: Vladimir Zogović

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

 

 

 

Tagovi:
Aleksandra Perišić Tekvodno sport
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Ostali sportovi"