ALO, RETRO: Šta sve možeš za tri sekunde? Aleksander Belov

17:09 | 17-03-2024

Sportski pogled 0

Jedna od najlepših, a istovremeno i najtužnijih košarkaških priča dolazi nam iz Sovjetskog saveza, gde je košarkaška pobeda bila predskazanje ljudskog poraza - u kome je život glavnog junaka izgubljen.

Aleksandar Saša Belov

Prošlo je čak 52 godine od kako su se reprezentacije Sovjetskog saveza i Sjedinjenih Američkih Država sastali u finalu Olimpijskih igara. Minhen je bio poprište spektakla, ali nečega za šta se očekivalo da će biti završeno u maniru svega što smo imali prilike da gledamo pre toga - pobede Amerikanaca.

Rubrika "Alo, Retro" će vam u narednih dva meseca svakoga jutra donositi priče o bivšim košarkašima, koji su svojim bravurama i veštinama ostavili trag u istoriji evropske košarke.

Svi su očekivali da će videti još jedan trijumf ekipe koja je došla "preko bare", ali smo, ipak, dobili jednu od najlegendarnijih situacija u istoriji evropske i svetske košarke.

Ovo je bilo drugačije

Unapred se izvinjavam zbog manjka video materijala u ovom tekstu, rane 70-e ipak nisu bile preterano zlatan period foto i video produkcije, tako da je i naše istraživanje na tu temu bilo izuzetno mržavo.

Ovaj tekst "Alo, retro" serijala biće malo drugačiji od ostalih. Do sada ste imali prilike da uglavnom čitate o likovima i njihovim biografijama, karijerama i drugim zanimljivim stvarima... Danas neće biti tako - jer život Aleksandra "Saše" Belova stao je u tri sekunde.

Tri sekunde - čitava večnost

To su bile tri sekunde u finalu Olimpijskih igara protiv Amerikanaca, koje nisu ostale obeležene samo po tome što je Belov, nakon vanserijskog dodavanja Ivana Jedeška preko celog terena postigao koš za pobedu, već i zbog činjenice da je to finale dva puta završavano pobedom Sjedinjenih Država, nakon čega su odluke kasnije menjane, te su se te tri sekunde iznova vraćale, kao da su bile iscrtane za Sašu.

Jenkiji su na to prvenstvo došli kao ekipa koja nikada nije bila poražena na Olimpijskim turnirima, a priča o samom finišu susreta je nešto po čemu su kasnije snimani i filmovi, koji su se trudili da što uverljivije prikažu ono što smo imali prilike da vidimo u Nemačkoj.

Kontroverza - part 1

Nakon što je Dag Kolins sa linije slobodnih bacanja Ameriku doveo do prednosti od pola koša, na semaforu je do kraja meča ostlo svega tri sekunde. Sovjeti nisu uspeli da realizuju napad i krenulo je slavlje protivnika, ali je nakon žalbe selektora Kondrašina zapisnički sto uvažio tajm-aut koji je ovaj tražio još pre izvođenja slobodnih bacanja.

Pomislili su da je, nakon drugog realizovanog penala, Kondrašin odustao od minuta odmora, ali je nakon burne rasprave, u koju se uključio čak i legendarni Vilijam Džons, reprezentacija Sovjetskog saveza dobila drugu šansu. Nove tri sekunde bile su na semaforu za Sovjete.

Ipak, ni tu nije bio kraj!

Kontroverza part 2 i ISTORIJA!

 

Kako se sirena oglasila gotovo odmah po poslatom pasu ka Aleksandru Belovu, ponovo označivši kraj meča, kompletna reprezentacija SSSR zaletela se ka zapisničkom stolu, koji je umesto tri sekunde ruskom timu dodelio samo jednu.

Ponovo je u pitanju bila greška zapisničkog stola, koja je inicirala to da Amerikanci po drugi put budu vraćani na klupe nakon proslave osvajanja zlatne medalje, a Sovjetski savez je imao novu, treću priliku, da dođe do olimpijskog zlata.

Dalekometna asistencija Ivana Jedeška prema Aleksandru Belovu ostala je upisana kao jedno od najboljih i najbitnijih dodavanja u istoriji košarke, a pod košem je junak naše priče bio nepogrešiv. Centar Spartaka iz Lenjingrada primio je loptu, fintom se oslobodio dvojice američkih igrača, nakon čega je postigao koš koji mu je obeležio karijeru.

To je bilo ono za šta je živeo.

Tragična sudbina košarkaškog heroja

Nažalost, nakon pobedonosnog koša u finalu Olimpijskih igara živeo je još samo šest godina, pošto je opaka bolest uzela danak i sa sveta ga odnela 1978. godine.

Ostao je upamćen kao heroj, svojoj otadžbini je doneo prvo olimpijsko košarkaško zlato, gde je istovremeno bio faktor prekida dominacija Amerikanaca, koji su na prethodnih devet ciklusa Olimpijskih igara, čak 36 godina, uspevali da sa univerzitetskim selekcijama bez ikakvih problema dođu do pobedničkog postolja.

Minhenski gubitak im je pao još teže kada se shvati da su u finalu poraženi od druge najveće velesile na svetu, koja im je u tim trenucima predstavlja konkurenciju na svakom polju.

Sve je rezultiralo time da selekcija SAD odbije da se popne na postolje namenjeno osvajaču srebrne medalje, a nakon žalbe FIBA - dobili su još jedno, veliko, ništa. Sve je bilo čisto.

Ništa više nije bilo isto

Jedan čovek, Aleksandar Saša Belov, u tim trenucima promenio je kompletnu istoriju košarke. Uspeo je da naljuti "svemoćne" Amerikance, koji su do tog trenutka bili ubeđeni da su Bogom dani za ovaj sport, sve dok preko puta njih nije stala selekcija kojoj niko nije davao nikakve šanse pred Olimpijske igre.

To ih je najviše i povredilo, ne sam koš Belova, koliko činjenica da su do poslednje sekunde bili na ivici ambisa - u koji su na kraju i upali.

Pobeda SSSR-a bila je početak smanjenja razlike u kvalitetu između reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država i ostalih svetskih selekcija, toliko da danas na turnirima nikada "jenkije" ne možemo unapred proglasiti šampionima, bez obzira na to u kom se sastavu nalaze.

Čuvena rečenica

Ostale su večno zapisane i reči selektora Vladimira Kondrašina, koji je nakon odluke Džounsa da se njegovom timu dodeli tri sekunde ohrabrio svoj tim sledećim rečima:

„Šta ste se snuždili? Vremena ima dovoljno. Ima ga i da se pobedi, a ima ga i da se ponovo izgubi.”

A takva pobeda nije mogla da se ostvari na drugi način osim na ovaj, gde je Belov spektakularnim košem dooneo titulu svojoj državi.

„Prevario sam igrače koji su me čuvali, a zatim slobodno dao koš. Dodavanje Jedeška je bilo odlično. Bio sam sam ispod koša Amerikanaca. Čak sam se okrenuo da vidim da iza mene nema nikog i zatim ubacio loptu u koš.“

Šta sve možeš za tri sekunde?

Preminuo je u 27. godini života, od retke vrste kancera, dok je 1999. godine svet napustio i selektor Kondrašin, dok je 15 godina kasnije život okončao i najbolji pojedinac te ekipe, Sergej Belov.

Srebrne medalje koje je osvojila reprezentacija SAD i dan danas stoje u trezoru jedne banke u Lozani, a njihovi vlasnici nemaju nameru da ih preuzmu. O tome je govorio i kapiten, Keni Dejvis, koji je i testamentom zabranio potomcima da podignu medalju.

„Nismo zaslužili srebro, zaslužili smo zlatne medalje. Sve ove godine nakon finala ni jedan igrač našeg tima nije prihvatio srebrnu medalju,” ističe Dejvis.

Belov je bio čovek koji je skinuo strah svima, te je nakon OI u Montrealu (gde se SAD vratila na tron) po prvi put olimpijski prvak postala i selekcija Jugoslavije, koja je slavila u Moskvi, da bi u 1988. godine Jenkiji bili poniženi, pošto su u finalu gledali meč Sovjetskog saveza i Jugoslavije.

Kasnije je Amerika ponovo preuzela primat, pošto su na turnir poslali "drim tim", a od tada do danas dominaciju su prekinuli samo Argentinci 2004. godine.

Ipak, sećanje na jedne od najvažnijih tri sekunde u istoriji svetske košarke nikada neće nestati, a Aleksandar Saša Belov je ime koje će večno ostati urezano zlatnim slovima.

"Da imaš još tri sekunde života, šta bi uradio?"

Tagovi:
Alo retro Aleksandar Belov
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Sportski pogled"