A šta ako vam je kriterijum da su stranci? Ali ne “stranci” iz bivše Jugoslavije, već sa potpuno drugog kontinenta.

Unikatan primer toga su braća Umar, iz Kadune (Nigerija).

Da, Sadik je nosio dres Partizana, ali znate li da je njegov rođeni brat Muhamed nastupao za Zvezdu?

Napadač rođen 2004. godine je stigao na Marakanu i bio deo omladinske selekcije crveno-belih. Nažalost, nikada nije zaigrao u prvom timu, a ne krije da mu je to i dalje velika, neostvarena želja.

Iz rodne Nigerije u koju se vratio govorio je za Meridian sport o vremenu provedenom u Srbiji, ali i bratu Sadiku.

-Sadik je neko na koga se najviše ugledam, kako u fudbalskom, tako i ljudskom smislu. Ako pričamo striktno o terenu, mislim da smo sličan tip napadača. U skladu s tim – gledam šta radi i pokušavam da to primenim na sebi. Ipak, nije jedini čije igre pratim. Stvarno, ima baš mnogo igrača iz Afrike i Evrope čije video klipove gledam pre treninga, u nameri da napredujem. Ali naravno, Sadik kao moj brat je za mene posebna osoba. Prizeman je, voli fudbal, i neko je ko pomaže svojoj porodici i našoj zajednici. Pratim ga naravno, imamo izuzetno blizak odnos. I dok sam u Srbiji bio stalno smo razgovarali o svemu - počeo je Muhamed razgovor za Meridian sport i nastavio:

-Stalno priča o Partizanu. Sećam se kako mi je prvo govorio da mu je bilo pomalo teško da se adaptira, jer se našao u potpuno drugačijem okruženju. Bio je nov, a ljudi očigledno nisu znali koliko je kvalitetan. I onda je krenuo to da pokazuje svima, i navijači su ga baš zavoleli. I dalje gleda utakmice i navija za Partizan gde god da se nalazi.

Ljubav prema lopti je zapravo potekla od oca. Porodično nasleđe

-Fudbal nam je u krvi. Moj otac je igrao za Rančers iz Kadune, tako da smo i Sadik i ja kao deca stalno bili okruženi loptama. Za nas je to sve bilo inspirativno. Mogu u svoje ime da kažem da sam tada odlučio da ću se baviti fudbalom. Jednostavno, čitavo naše odrastanje je bilo takvo. Stalno smo bili između škole i fudbala, mislim da je to slučaj za svu decu u Nigeriji. Ideš u školu, i čim se završi – napolju si i šutiraš loptu. Tek onda odlaziš kući. Odrastanje u Nigeriji je zapravo sjajno. Prirodno je da ako voliš fudbal – počneš da ga igraš na ulici. To je normalno u Africi.

Ne zaboravlja dane u Beogradu. Već prvog dana se zaljubio u Srbiju.

-Sećam se prvog dana na Marakani – gledao sam utakmicu. Sve o čemu sam mogao da razmislim je kako želim da istrčim na teren i zaigram. Oduševio me je Aleksandar Katai. Nismo ista pozicija, ali je neverovatan fudbaler. Način na koji ume da predribla čuvara mi je ostao impresivan. Iskreno – nedostaje mi Beograd. To je moja druga kuća. Zaista mi je bilo izuzetno lepo u Srbiji. Ljudi su fantastični, hrana je sjajna. Stvarno mi nedostaje sve to. Šteta što nisam dobio veću šansu u Zvezdi, i naravno – voleo bih da se jednog dana vratim. U lepom sećanju su mi ostali ti dani - rekao je Muhamed za Meridian sport.