Nekadašnji golman Dragan Žilić je jedan od prvih srpskih fudbalera sa zapaženim angažmanom u Hrvatskoj nakon ratnih dešavanja. Branio je za Rijerku, a sada se prisetio perioda na Kantridi.

Sa ovim klubom je osvojio trofej Kupa Hrvatske i stekao status prvog golmana, ali saradnju sa Zlatkom Dalićem nikako ne pamti po dobrom.

Gostujući u podkastu „Iz keca, Mićo“, nekadašnji reprezentativac detaljno je opisao kako su izgledali njihovi zajednički dani i zašto je na kraju odbio da se rukuje sa njim.

- Dakle, 2007. godine Dalić dolazi za trenera, preuzima funkciju. Pre toga trener nam je bio pokojni Josip Kuže. Nismo ostvarili očekivane rezultate. Dolazi tad mladi stručnjak iz Varaždina. Ja sam već izgradio svoje ime i ličnost, i sa sportske i sa privatne strane u Rijeci, produžio sam ugovor, imao sam određeni status i uživao poštovanje navijača, saigrača i trenera, kako protivničkih ekipa, tako i svojih - počeo je Žilić.

Od samog početka osetila se distanca:

- I Dalić dolazi, i ja već vidim u startu da je, ne mogu da kažem negativna, ali napeta atmosfera. Postojala je neka tenzija između nas. On sve to umiruje, sve rešava mirnim tonom, ali ja posle nepunih dvadesetak dana, možda mesec dana, vidim da to neće ići kako treba. Da ne ide to u dobrom pravcu, za mene posebno.

Prvi ozbiljan signal da nešto nije u redu pojavio se tokom letnjih priprema prilikom izbora novog kapitena tima.

- Pripreme letnje. Imali smo situaciju gde je naš prethodni kapiten završio igračku karijeru, pa smo tražili novog kapitena. Ja sa svoje strane nisam ništa očekivao bilo šta. Nismo ništa spominjali niti smo o tome pričali. Kada se postavilo pitanje ko će biti kapiten, Dalić je rekao da će svi igrači glasati.

Epilog glasanja saopšten je za večerom:

- I glasanje je završeno. Ja sam svoj glas dao najmlađem među nama. Anas Šarbini je tada bio mlad igrač, imao je 19 godina. Ne verujem da je imao 20. Hajde, rekoh... Kasnije je postao i hrvatski reprezentativac. Dobro, glasanje je završeno. Za večerom nam Dalić saopštava da je novi kapiten Anas Šarbini. Dobro, sve u redu, aplauz, idemo dalje.

Ipak, prava istina o broju glasova ubrzo je isplivala na videlo:

- Posle večere zaustavi me pokojni Orlando Riveti, novinar još iz vremena Jugoslavije, i pita me možemo li da uradimo intervju. Odradimo, prilično veliki intervju, preko cele strane. I on meni, pošto je bio vrlo iskusan, namazan tip, pripadnik te starije generacije riječkih novinara, kaže: Hoćeš da ti kažem rezultate glasanja? Ja ga pitam: Kakvog glasanja? Kaže: Glasanja za kapitena. Ja mu odgovorim: Orlando, mene to baš i ne zanima. A on kaže: Ipak ću ti reći. Bilo je 23 prema 1. Ja ga pitam: Kako 23 prema 1? Kaže on: Dvadeset i tri glasa za tebe i jedan za Šarbinija.

Žilić ne krije razočaranje načinom na koji je sve izvedeno:

- Ništa mi nije rekao. Nikada ništa. Da mi je barem ljudski prišao. Ja sam tada imao 30 godina... Kakvih 30? Imao sam 32 godine. Da mi priđeš ljudski i kažeš: 'Slušaj, odlučio sam tako zbog toga, toga i toga'. Meni kapitenska traka nije trebala. Najmanje mi je u tom trenutku trebala traka u Rijeci. Imao sam svoj status. Šta sam ja sad trebalo da dokazujem trakom? Mislim, stvarno mi je bila nepotrebna. Priđeš, kažeš... Tako je bilo. Podmuklo. Podmuklo.

Ubrzo je usledio i gubitak mesta među stativama nakon povrede u Zadru:

- Krenemo dobru sezonu, sve ide kako treba. Visoko smo na tabeli, drugi ili treći. Završava se polusezona, prolazimo zimske pripreme, počinje prolećni deo sezone. Idemo dobro. Igramo u Zadru. Ja sam tada već imao 32 ili 33 godine i kažem mu: 'Šefe, nešto me malo muči zadnja loža. Hteo bih da preskočim utakmicu, ako mogu, ako vam to ne predstavlja problem'. Mislim, Zadar je ipak bio, da tako kažem, nešto lakša utakmica. Kaže: 'Nema problema'. I tako je bilo. Mi izgubimo u Zadru. Nikada se više nisam vratio na gol. Nikada više, do kraja sezone. Na kraju završimo sedmi na tabeli i desi se svašta nešto.

Epilog loših rezultata bio je rastanak kluba sa trenerom, a sam odlazak Dalića iz svlačionice doneo je scenu koja se i danas prepričava:

- Da, dobije otkaz i ne znam da li će vas to zanimati, ali evo, ispričaću vam. To su neke sitnice... Dvadeset i pet igrača u svlačionici, a on kreće da se pozdravlja sa svima. Ja sam sedeo na prvom mestu kad uđeš, s leve strane. On je krenuo otpozadi, dolazi do mene, pruža mi ruku i ništa. Ruka mu ostane u vazduhu. Ja ništa. Pa ne mogu, mislim, ne mogu da mu pružim ruku. Što da mu pružim ruku? Ništa mi nije rekao. Prošao je pored mene, malo me potapšao po ramenu, onako šeretski.

Da li ga iznenađuju fenomenalni rezultati koje je Dalić kasnije ostvario sa reprezentacijom Hrvatske?

- Izuzetno. Izuzetno. Mislim, rezultat je napravljen, nema tu dileme. Izvrsna generacija igrača. Izvrsna. I to ne samo jedna. U jednom trenutku nosioci igre bili su Modrić, Rakitić, Mandžukić, Perišić. Pa je Rakitić u jednom trenutku otišao. Imao si tada Subašića na golu. Pa je otišao Subašić, došao Livaković. Znači, bilo je tu više generacija. Vrtelo se sve oko Modrića. Nema šta. Ja sam ispričao samo svoje iskustvo sa njim.