MILIČIĆ POTPUNO OTVORIO DUŠU I PROGOVORIO O SVEMU Zbog čega je pesnicama udarao američke zidove i nokautirao konja?! Njegova priča nikog ne ostavlja ravnodušnim

13:53 | 27-02-2025

Košarka 0

Autor: Darko Lucic

Neverovatna košarkaška priča Darka Miličića ispričana je bezbroj puta do sada, međutim, ugledni američki ESPN donosi nam dosad nepoznate detalje

Miličić

Sjajna priča koju je novinar Sem Broden napravio sa Darkom ostaviće vas bez daha. 

Miličić već duže od 10 godina ne igra košarku na profesionalnom nivou, karijeru je prekinuo sa samo 27 godina, a uprkos tome što nije ispunio potencijal, može da se pohvali osvojenim šampionskim NBA prstenom. 

Sa samo 18 godina je otišao u SAD, 2003. je kao košarkaš Hemofarma od strane Detroit Pistonsa izabran kao drugi pik na draftu. 

Ispred njega je bio samo Lebron Džejms, a iza sebe je ostavio Karmelo Entoni, Kris Boš, Dvejn Vejd i mnogi drugi. 

Zbog burnog temperamenta i brojnih problema, prvenstveno van terena, doživeo je sunovrat i prerano završio karijeru. 

Imao je potencijal da postane velikan NBA, a ostao je upamćen kao najveći promašaj u istoriji. 

U karijeri je, osim za Hemofarm i Detroit, igrao i za Orland, Memfis, Njujork i Minesotu. 

Prenosimo vam sjajnu priču američkog ESPN-a u čuvenom srpskom košarkašu: 

Darko Miličić koristi reč "promašaj" mnogo, što iznenađuje. Mislio sam da će je izbegavati, ili bar napraviti tužnu facu kada je spomenemo, ali, on se čak i ne spotakne na nju, ne zastane. Ne stane mu ona u grlu. Ne, Darko je direktan. On je otvoren. Iskren. Kada vam priđe sa svojih 213 cm visine i 136 kilograma, oprilike vam deluje kao garažna vrata, ali, u prvih deset minuta on koristi reč "promašaj" pet, šest puta, i to na nekoliko ironičnih načina.

On se šali na temu svoje grozote za pamćenje, kada se radi o tome da je 2003. bio drugi pik na NBA draftu, ispred Karmela Entonija, Krisa Boša i Dvejna Vejda, a odmah iza Lebrona Džejmsa. On se pravi da razgovara sa njima, podigne ruke u vazduh i kaže im da je, statistički, neko iz te grupe morao da doživi noćnu moru, pa, u redu: "Vi, momci, budite najbolji, a ja ću biti istorijska mrlja". Onda prasne u smeh. 

Tokom našeg intervjua, koji je potrajao skoro tri sata, on je začinjavao razgovor "promašajem", s vremena na vreme uvodeći i adekvatne sinonime, kao što je "katastrofa". U jednom trenutku rekao je "promašaj" triput za otprilike 15 sekundi i naglasio da bi opis njegove profesionalne karijere mogao da stane u natpis koji bi nosio na čelu, a na kome bi, pretpostavljamo, pisalo upravo "promašaj".

Darko Miličić ATA Images
 

Ceo taj deo razgovora delovao je delimično kao nekakav nastup na javnoj sceni, delimično kao terapija. I, naravno, očigledno pitanje koje se postavlja je: Da li je stvarno bio toliko loš? Kratak odgovor? Da, prilično.

Postoje mnogi načini da se izračuna koliko je razočaranje Darko bio u NBA (počevši od činjenice da je postizao šest poena po meču, a zaradio oko 52 miliona dolara). 

Darku to ne smeta, ne smeta mu što je jedan od najvećih razloga za podsmeh u istoriji lige. Nekako je... skroz u red s tim. I, tokom jedne naše vožnje Novim Sadom, Darkovim rodnim gradom u Srbiji, kažem mu da nisam očekivao da će biti tako pomirljiv sa katastrofalnim ocenama kvaliteta njegove karijere.

"Šta ste očekivali" upitao me je Darko.

Pokušavao sam da nađem način da kažem "Beskrajnu sramotu" a da to ne bude totalno uvredljivo.

"Znaš, jednom sam pisao priču o Frederiku Vajsu", odgovorim mu, uvodeći u razgovor još jednu košarkašku katastrofu iz Evrope, ovoga puta francusku umesto srpske, i to koja je izabrana na draftu 1999. od Njujork Niksa, a nikada za njih nije zaigrala. Darkovo lice je živnulo. Setio se Vajsa.

"Kakav je bio?" pitao me je.

"Tužan u depresiji. Mnogo toga mu se dešavalo, sa ženom, sinom, ali je istovremeno bio veoma ljut zbog svega što se dešavalo. Bio je ljut na svoj život. Pretpostavljam da je to dobro skrivao, sve je to bilo nekako "ispod", ali je bio ljut", brbljao sam.

Vozili smo se u tišini čitav minut. Nije bilo mnogo semafora, put je malo neravan, radio je uključen, čuje se neka srpska muzika. U jednom momentu Darko kaže:

"Znaš, to je čudno. To sa Vajsom. Jer, ja sada osećam kao da je Stari Darko umro. Mislim, kada razmišljam o sebi dok sam igrao, osećam da je to, otprilike, razmišljanje o nekome koga više nema, ko je umro."

Darko više ne udara u zidove. On udara teške vreće, i to ponekad, kada vežba. Jednom je udario i konja u glavu (o tome više nešto kasnije), ali njegovi dani redovnog kažnjavanja zidova su gotovi.

To je važna promena. Kada je Darko igrao u NBA, u stvari... ne baš igrao, on bi se vraćao u svoj stan posle ko zna kog po redu meča provedenog na klupi, a bes je iskazivao na tradicionalno tankim američkim Šitrok zidovima. Najgore je bilo u Memfisu.

Darkova supruga, Zorana, koja je već tada živela s njim, nazvala je to "periodom krize".

Ekipa je gubila. Darko je besneo. A zidovi u stanu su delovali poput šupljeg sira. Sve se ponavljalo: došao bi, izudarao zidove, otišao da spava. U mnogim gradovima je upoznao lokalne građevinske radnike koji bi došli, zakrpili rupe brzo i okrečili to bilo kojom bojom koju su imali.

"Znate da postoji baš bela boja, onda ona druga bela, pa sivkasta? E, takvi su bili zidovi moje kuće",  priseća se Darko.

Oduvek je on imao ispade. Zove ih "To je kad poludim". Mile Ilić, koji ga je upoznao kada su bili tinejdžeri, priseća se nečega vezanog za Darkovu mrzovolju. Prestao bi da vežba usred treninga, ili nije pomogao da se nešto raspremi u sali, a trener bi onda kaznio čitav ostatak tima.

"U tim trenucima jednostavno počnete da ga mrzite, jer vi počnete da patite zbog njega", kaže Ilić.

"I, to bi ga držalo jedno pet, deset minuta, a onda bi ponovo postao potpuno normalan lik".

Dok je Darko stigao do NBA, njegove emocije su postale kompleksnije. Najpre, bio je tek tinejdžer, čitav okean udaljen od kuće, i obreo se u kulturi življenja koju nije razumeo. Na primer, Darko bi se ranije odmah vraćao kući posle treninga i utakmica, umesto da se u svlačionici istušira; nije znao da se u Americi svi igrači zajedno tuširaju.

"Morao sam da ga učim" priseća se Čonsi Bilaps, koji je igrao u Detroitu od 2002. do 2008, "otprilike ovako: Ne, kada završimo sa nastupom, ili treningom, staviš peškir oko sebe i ideš odmah pod tuš. Tako se to ovde radi.

Nije prošlo dugo, a njegova naivnost je počela da se topi u bes. Trener Pistonsa Leri Braun nije imao mnogo volje da pusti Darka na parket, jer je Detroit dobio pravo na drugog pika putem trejda, a on je pritom imao mnogo iskusnih igrača, istinskih veterana u timu. A i kada bi Darka puštao na teren, hteo je od njega da igra pod košem, a ne da dodaje loptu, šutira spolja, što je Darko više voleo. I, tako je počeo neprestano mučenje.

Bilo je tu onog udaranja u zidove. Bilo je tu i pića. Darko je počeo da se pojavljje na jutarnjim treninzima mamuran od noćnog provoda. "Nisam mogao da spavam", kaže. Bilo je to klasično srednjoškolsko ponašanje: ako ne može da bude zvezda, biće onda loš dečko, odmetnik.

"Ne žalim ja mnogo zbog toga kako smo se odnosili prema Darku",  kaže sada Braun.

Miličić Marko Metlaš
 

"Želim samo što on nije bio zreliji i strpljiviji".

Ista stvar se desila u Orlandu. I u Memfisu, takođe, gde je Darko bio toliko nezadovoljan, da je na jednoj potonjoj reprezentativnoj utakmici užasno izvređao sudiju, što je postalo večni hit na Jutjubu (toliko je brutalno psovao, da su čak i novinari koji su ga tada intervjuisali pokušavali da ga snime). "Gde god da sam bio, i najmanja stvar bi mogla da pokrene taj bes u meni i ja bih poludeo", kaže Darko.

Znate šta je najluđa stvar? Toliko puta je udarao u zidove, a dvaput kada mu se desilo da je lomio ruku, to mu se dogodilo - na terenu. Kao članu Memfisa to mu se desilo protiv Indijane. A u prvoj sezoni, kada je Detroit bio na korak od osvajanja titule protiv Lejkersa, Braun je konačno pustio Darka na parket, a rival ga je tako udario tokom šuta, da su se kosti maltene usitnile.

"Pokušavao sam da pokažem Leriju Braunu moju šaku, jer mi se dlan tresao. Samo me je gurnuo nazad na parket", priseća se Darko.

Darko sada prevrne očima kada se priseća toga. Nije dugo udario zid, kaže. A i Zorana kaže isto. Darko se šali da je to zbog toga što se u Srbiji kuće grade od cigle, a preko je samo tapet. Zidovi od cigli ne uzmiču.

Zorana misli da je uklanjanje onog košarkaškog intenziteta iz Darkovog života bilo ključno, kao kada udaljite upaljač od roštilja na plin. Sada su večere drugačije: Darko dođe, večera sa porodicom, gleda TV, ponekad zaspi i na kauču.

Ali, ne gleda on košarku. Zapravo, maltene da i ne prati NBA, kako kaže, a i ne šali se. Kada sam ga upoznao u junu, bilo je to nekoliko dana nakon što je Golden Stejt poveo sa 2:0 protiv Lebronovog Klivlenda, u NBA finalu. Svi koji samo ovlaš prate sport znali su za te bitke između Lebrona Džejmsa i Stefa Karija. Kada sam Darka pitao o finalu, delovao je iznenađeno. Sedeli smo na njegovom imanju, on bi gledao polja i samo rekao "A sad je finale? Ko vodi?" 

Pored toga što je učio Darka kako da se tušira, Bilaps ga je učio i da vozi. A to nije uvek bilo lako. Konkretno, Darko je po svoj prilici imao različit stav od Bilapsa o tome kako se sa jednog puta prelazi na drugi.

"Govorio sam mu "Ne, Darko, koči, moraš da usporiš kada skrećeš",, priseća se Bilaps:

"A on dodaje gas na krivini. Govorim mu "Ne, ne radi se tako!". Bilo je strašno."

Srećom, Bilaps je preživeo. Darko je dobio vozačku dozvolu. A nedugo zatim počeo je da pravi prilično impresivnu kolekciju automobila.

Tokom devet narednih sezona, Darko je proveo vreme sa Pistonsima, Orlando Medžikom, Memfis Grizlijima, Njujork Niksima, Minesota Timbervulvsima i Boston Seltiksima. Zahvaljujući upornosti brojnih srpotskih direktora, a i čudima garantovanih ugovora u NBA ligi, zaradio je 52.323.642 dolara. I kupovao auto maltene na svakom ćošku.

Sada, kada sa puta ulazite na njegovo imanje u Novom Sadu (na kome će 52 miliona dolara "otprilike potrajati oko 200 godina", kako Darko kaže), nemoguće je da vam promaknu luksuzna vozila koji su grupisana poput deteline. Ovde je Porše Panamera sa tablicom iz Minesote, još uvek. Tamo Rendž Rover sa njujorškim tablicama. Mercedes S600? Tablice Tenesija, iz onog vremena zbrke u Memfisu.

Nije baš najjasnije zašto kola još uvek imaju američke tablice, a Darko na tu konstaciju samo napravi jedan čudan, istina smešan gest kojim pokaže da su srpske tablice tek jedna od opcije. One američke su, zapravo, simboli njegove neuspele avanture u SAD, koji stoje ispred kuće.

Zašto čuva te automobile? Možda kao zaostavštinu starog, superstar stila života, a možda, ipak, zbog činjenice da nema baš mnogo udobnih kola za ljude njegove visine. Ali, ima tu još nešto. 

Darko se brzo odvojio od NBA, čak je i prodao svoj šampionski prsten iz Pistonsa u humanitarne svrhe. Kola je, međutim, zadržao. Tu je i Ford F350, tamno zeleni pik-ap, sa nešto svetlijim detaljima i velikim svetlima na krovu. Darko kaže da on sada ne radi, zbog saobraćajne nesreće u kojoj su učestvovali upravo Darko, slabo osvetljen put, oštra krivina, magla i krdo krava koje i nije tako vidljivo kao što biste to mogli da pomislite (svi su na kraju bili dobro, uključujući i krave).

"Probao sam da ga prodam u više navrata, ali mi kažu da čak i mala popravka na američkom pik-apu košta u hiljadama. Pokušali su da me opljačkaju".

"Treba li ti?" - pitam.

On odmahuje glavom.

"Što ga se ne ratosiljaš?", upitam.

Stojimo oko 20 koraka od tog vozila. Darko ga posmatra, pa mi odgovara:

"Nikad"a.

Gleda me kao da nisam normalan. 

A sada, priča o konju. 

 Jednom, kada je Lazar imao pet ili šest godina, Darko ga je odveo da jaše jednog velikog konja. Konji su oduvek bili deo Darkovog porodičnog života, roditelji su mu imali imanje, uvek je tu bilo životinja, pa čak i sada, iako je velik poput omanjeg džipa, Darko voli da jaše. Sviđa mu se što je i Lazar zainteresovan za nešto u čemu njegov otac uživa.

Ovih dana Darko jaše konja po imenu Astor, koji ima 12 godina "i stvarno je veliki, veliki". Baš za njega su ga nabavili u jednoj ergeli u Novom Sadu. Darko u jahanju pronalazi mir.

Ali, jednog dana, dok je Lazar bio u sedlu, a Darko sa strane posmatrao, taj neki konj pod mališanom se otrgnuo. Sve je bilo u redu dok konj nije počeo da se propinje, Lazar da klizi, a onda je odjednom dečak pao sa sedla, viseći naopačke, uz bok konja. Darko je vrisnuo.

Jedna od Lazarevih nogu je ostala zakačena. Telo mu je visilo, udaralo o bedra konja. Mala glava se lelujala blizu kopita dok je konj galopirao. Da je dečak pao, bio bi pregažen.

Darko i jedan čovek su skočili sa ograde, utrčali i počeli da viču. Uspeli su da smire konja posle nekoliko sekundi, ali iako se on stvarno pokorio, Darko je osetio da se trese. Podigao je sina, zagrlio. Lazar je plakao. Darko je bio toliko uplašen za svoje dete, a toliko ljut, da se okrenuo i udario konja u glavu (proverio sam sa Radoslavom Bursaćem, koji ima tu ergelu, sa konjem je sve u redu).

Dok Darko priča ovu priču, za stolom posluženim na srpski način, sa mnogo mesa, nervozno se smeje. Mislim da je to jer zna da ništa od toga, roditeljstvo uz jeziv strah i nasilje nad životnjama, ne zvuči naročito dobro. Ali, on tu priču priča jer u njoj vidi lekciju.

Dok je igrao košarku, kako kaže, nikada nije smatrao da je uradio nešto loše. Sve je uvek bilo jer drugi imaju neki problem, drugi su krivi. Leri Braun ga nije koristio na pravi način. Njegovi saigrači nisu shvatali koliko on može da im pomogne. Sudije su ga zeznule.

Sada, međutim, Darko vidi stvari na drugačiji način. "Krivim sebe", kaže o onome što se desilo Lazaru (i konju). Nije trebalo da pusti dete na takvog konja, na prvom mestu, kao što zna da aperkat u bradu konja posle svega što se desilo nije dobra stvar, naravno.

"Nisam ga ja trenirao... Kriv sam",  kaže Darko.

Zaustavio se, dok je jeo kobasicu i gledao kroz prozor restorana u kome smo obedovali. Lice mu se od kamenog promenilo u vrlo blago.

"Posle toga, pitao sam Lazara da li bi jahao ponovo. Mislio sam da je s tim gotovo. A znate šta mi je rekao? "Hoću da jašem još većeg"".

Tokom mojih poslednjih dana u Novom Sadu, išao sam u manastir u koji Darko odlazi, manastir koji je smešten na zelenim obroncima planine Fruška Gora, udaljene oko 25 minuta od Darkove kuće. Manastir Novo Hopovo je nestvaran. Čitavi redovi crvenih ruža okružuju lelujavu stazu koja vodi do ulaza. Hram, sa kupolom koja je iznad krošnji, stremi ka oblacima.

Monasi znaju Darka. Dolazi on ovde često. Jedan od njih, otac Joanikije, kaže da je među najvažnijim obredima u srpskom pravoslavlju - zajednička molitva. Nije tu dovoljno samo "izvesti" liturgiju, ona mora da se živi zajedno, a potom svi prisutni sede u ovom mirnom mestu i pričaju. Ne samo o religiji, veri i svetim spisima. Nego o životu. Dele jedni sa drugima to.

Darko nikada ne odlazi rano odande. Tu dolazi da napravi osvrt na svoj život, da se ispovedi, da se iskupi, a svaki put vidi sebe kako priča o posve drugim detaljima života, o onome što bi radio da nije igrao košarku. Oživljuje momente koji sadrže najgora sećanja i osećanja.

Darko Miličić Foto: TV Hepi
 

"Morate da ih izgovorite",  kaže Darko.

"Kada držite u sebi nešto što vas ubija, onda vas to izjeda iznutra. A to morate nekome da kažete. To je jedini način da to izvadite iz sebe".

Monasi vide Darka potpuno drugačije od svih drugih ljudi. Kada sam oca Joanikija upitao šta misli o Darku kao čoveku, on se zaustavio na tren, pa rekao: "Vidim čoveka koji je uspeo u životu. Čoveka koji je ispunio svoj cilj".

Te reči zvuče čudno. Svi razgovori koje sam vodio o Darku (čak i sa njim samim) bili su potpuno drugačiji, otac Joanikije je jedini koji je koristio takav rečnik. Svi drugi bi govorili o izgubljenom ili neispunjenom potencijalu, o prilikama koje nisu sasvim iskorišćene. Darko nije bio spreman. Darko nije bio pametan. Darko nije bio zreo. Darko to nije mogao da nosi. Darko se bunio. Čak i sam Darko ume da stavi ruku na svoje čelo i kaže da je bio promašaj.

Ali, monasi ništa od toga ne vide. Oni samo vide čoveka koji ima suprugu, decu, posao i komforan život u zajedici, i to u svom rodnom gradu. Vide čoveka koji je ispunio svoj cilj ili, makar, pokušava to upravo. Zašto i ne bi bili u pravu?

Te večeri, tokom zabave u Darkovoj kući, gledao sam ga kako igra basket sa drugovima. Smejao se i uživao, čak i kada su mu se šutevi odbijali od obruča. Usred utakmice, Darko bi otrčao do roštilja, da proveri da li je sve u redu sa krompirićma. Šutne potom sa Lazarom koji put, dok drugi igrači piju vodu.

Sunce zalazi. Igrači se već kreću malo sporije. Darko je zakucao, ali se trgnuo posle toga, izmasiravši rame. Mali Luka vozi igračku-motor po terenu. Lazar skače po trambulini. Zorana se tu, pokraj njih, igra sa Larom.

Utakmica se završava. Momci se vraćaju do trema. Darko ponovo proverava krompiriće. Kaže "Prelepa noć, zar ne?", a onda pušta srpsku muziku. Nasipa piće svima, jedno i za sebe.

Onda seda na čelo stola. Prijatelji nazdravljaju ljubavi jednih za druge. A i nazdravljaju Srbiji. Darko proteže ruke i peva. NBA deluje tako daleko, a i ove noći on nije promašaj.

Ne ovde.

Čaše su se kucnule, a lopta se otkotrljala na travu.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

Tagovi:
darko miličić
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Košarka"