ALO, RETRO: Čujete li to? To Kinđe i dalje pleše - Mirza Delibašić

15:00 | 14-03-2024

Sportski pogled 0

Neki ljudi, jednostavno, po svom kroju ne pripadaju surovom svetu svakodnevnog života. Kada se takva sorta poveže sa istinskom magijom na parketu, jasno je da Mirza Delibašić nije mogao da bude ništa drugo nego legenda.

Mirza Delibašić

Rubrika "Alo, Retro" će vam u narednih dva meseca svakoga jutra donositi priče o bivšim košarkašima, koji su svojim bravurama i veštinama ostavili trag u istoriji evropske košarke.

U trećem delu, od ukupno 60 koje ćete imati prilike da čitate svakog dana, nakon priče o "rođenom pobedniku" u liku Predraga Danilovića, odnosno atipičnog centra kao što je Gregor Fućka, junak današnje priče možda je i poslednji "romantik" u košarci na ovim prostorima - Mirza Delibašić.

Da se ogradim na startu, kao neko ko se još uvek nije rodio u momentima kada je Delibašić zbog depresije polako, ali sigurno, završavao svoj život - želim da znate da je sve što je napisano u ovom tekstu baza na osnovu priča koje sam slušao od mnogih prekaljenih ljubitelja košarke, kao i dosta stranica knjiga, tekstova i sličnih stvari...

Počnimo... od kraja

Nekako, kompletna situacija koja je obeležila, ispostaviće se, poslednje dane života Mirze Delibašića često zna da stvori sliku o tome da se košarkaške bravure i dominacija popularnog Kinđea često zaborave.

Da, ovaj rođeni Tuzlak nije mogao tek tako da podnese raspad nekadašnje Jugoslavije, pa je tugu utapao u alkoholu, gde se raspadao polako, ali temeljno...

Borio se istovremeno da i sačuva sjaj nekadašnjeg KK Bosna, reprezentativno je želeo da sve to podigne na viši nivo, ali je prelomila tuga, o čemu je svojevremeno za "Novosti" govorio legendarni Bogdan Tanjević.

"Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču" - govorio sam mu.

Kada sam ga, pet meseci pre smrti video poslednji put, to više nije bio Mirza Delibašić. Smanjio se, jedva da ste ga mogli pronaći u tom velikom krevetu. Iznuren, očajan... Polumrtav. Ali je i dalje pušio kao Turčin. Umro je od bolesti koja se zove tuga. Zove se rat. Zove se Jugoslavija".

Takav se ne rađa dvaput

Kada dođete do toga da vam jedan klub kao što je čuveni madridski Real udeli status legende, onda definitivno možemo da kažemo da je Mirza Delibašić predstavljao nešto posebno u regionalnoj, ali i evropskoj košarci.

Bio je jedan od pionira ekspanzije igre pod obručima u našim krugovima, a nakon četiri godine provedene u rodnoj Slobodi iz Tuzle krenu je put Sarajeva, gde ga je, ispostaviće se, put odveo u Bosnu, i to u njenim najslavnijim danima.

Pitajte Svetislava Pešića o tim danima ukoliko ne verujete u jačinu tima iz Sarajeva, a na krilima upravo Delibašića su "studenti" uspeli da se okite evropskom titulom 1979. godine.

Nakon osam godina u prestonici Bosne i Hercegovine, put ga je odveo u Real Madrid, gde je proveo tri sezone, nakon čega je karijeru završio u Kazerti.

Imao je pokrete koji do tada nisu bili viđeni, igrao je sa nenormalnom lakoćom i superprirodan talenat koji je zračio svakim njegovim potezom na terenu. Sve je delovalo tako lako kada Kinđe to radi.

Balet mu "isklesao" pokrete po kojim je plesao

Nije se moglo naslutiti od malena da će Mirza kasnije biti čovek koga će, faktički, ubiti tuga.

Imao je prilično srećno detinjstvo u Tuzli, gde ga je već sa pet godina majka upisala na balet, gde je Delibašić bio jedini dečak među dvadeset devojčica, što ga je nateralo da od toga ubrzo odustane i prebaci se na drugi sport.

Ipak, to nije bila košarka - već tenis! U nekom trenutku morao je da napusti osnovnu školu zbog fenomenalnih rezultata u "belom sportu", te je već sa 13 godina bio šampion Bosne i Hercegovine. Neočekivano, taj period njegovog života postao je prošlost onog trenutka kada je izbačejn sa spiska reprezentacije pred odlazak na turnir.

To je bio presedan u njegovom životu, pošto se tog trenutka zakleo da više nikada neće kročiti na teniski teren, a ispostaviće se da je to bio potez koji je košarci doneo jednog od najvećih velikana tog vremena. Možda i najvećeg.

Sudbina je htela tako - svi su ga voleli

Prešao je na košarku, a kasnije je to ispala najbolja odluka koju je u tom trenutku mogao da donese.

Suprotno njegovim očekivanjima u dečačkom dobu, umesto tenisa status legende i slavu donela mu je igra "pod obručima", gde je u dva navrata vodio Bosnu do titule prvaka Jugoslavije, kao i jednog osvojenog Kupa. Ipak, daleko od toga da je to bilo sve.

Delibašić je bio čovek koji je "studente" iz Sarajeva vodio do prvog osvojenog evropskog trofeja za nekog od naših klubova, pošto je u Grenoblu 1979. godine u velikom finalu pala ekipa Emersona (96:93). Nema potrebe da pitate ko je bio predvodnik.

Nešto što je posebno za istaći jeste da je Mirza bio čovek koji je košarku igrao isključivo iz ljubavi, kao i zbog publike koja ga je gledala iz meča u meč. Bio je istinski gospodin na terenu, nikada nije unosio tenzije, te ni ne čudi da su ga zbog toga voleli gde god da je krenuo: Beograd, Zadar, Ljubljana, Skoplje... Svi su ga dočekivali ovacijama.

Možda bi njegova košarkaška bajka nastavila da se crta, ali je život imao drugačije planove za njega...

Koliko je bio dobar u košarci, još je bolji bio u porocima

Nikada se nije postavilo pitanje oko toga da li je Mirza Delibašić dovoljno talentovan, te da je li je kvalitetan da igra košarku na najvećem mogućem svetskom nivou. Ipak, njegovo umeće na terenu pratilo je umeće da uništava sebe van parketa.

Bio je neprikosnoven na terenu, toliko da se dešavalo da "spakuje" 44 poena Realu iz Madrida, a da nakon toga ode upravo u taj klub, te da sa njim pokori Španiju i osvoji sve što se moglo osvojiti.

Od medalja, osvojio je titulu šampiona sveta na Filipinima 1978. godnie, a bio je član generacije Jugoslavije koja je 1980. godine postala jedina selekcija sa ovih prostora koja je uspela da se okiti titulom olimpijskog prvaka.

Upravo ta godina bila je njegov maksimum, te je sve to nagradio odlaskom u madridski Real.

– To je bila moja zlatna godina. Lopta nije htela nigde osim u koš – rekao je jednom prilikom Delibašić.

Ipak, tada su stvari krenule da idu na gore. Mirza Delibašić se po prvi put u svom životu suočio sa ozbiljnim životnim problemima i izazovima, pošto je supruga Slavica Šuka-Delibašić odlučila da se razvede od njega.

Potonuo je istog momenta. Nije uspeo da iskontroliše svoj emotivni raspad, te je sve to pokušao da neutrališe kroz alkohol, od koga su ubrzo usledili ozbiljni zdravstveni problemi, koji su kasnije u dobroj meri zakomplikovali i skratili njegov život.

Kako je igrao i košarku, tako je i završio brak, jasnom i preciznom porukom koju je ostavio ispred stana bivše žene u Beogradu.

- 1. Sporazumno se razvodimo. 2. Izdržavaću tebe i Darija, pisalo je u prouci.

Nakon šokantnih vesti se vratio u Madrid, gde je igrao, a tamo je radio ono što je "najbolje" znao u kasnijim godinama - prepustio se alkoholu i kocki. Sve se otrzalo kontroli, a te vesti su munjevitom brzinom stizale i do Sarajeva.

Surov kraj velike karijere i početak borbe za život

Morao je da pobegne iz Madrida i pokuša da ponovo pronađe smisao i kvalitetan način života. Nova Mirzina adresa bila je Kazerta, tim čiji je trener bio čovek koga je jako dobro poznavao - Bogdan Boša Tanjević.

Ipak, čini se da mu nekada i život nije dozvoljavao da se konsoliduje, pošto je 1983. godine doživeo moždani udar, nakon čega je hitno hospitalizovan na Vojnoj medicinskoj akademiji u Beogradu.

Bilo je jasno da je kraj, košarkaška karijera i sve što ima veze sa igrom pod obručima brzo je palo u vodu, a počela je istinska borba za život. Nakon moždanog udara nije mogao da se kreće, niti da govori, a oporavak je trajao predugo... Ipak, nije prestao da pije, nije mogao. To je razlog zašto je ponovo završio na VMA, gde je samim čudom vraćen u život, bio je klinički mrtav.

Vratio se u Sarajevo, gde mu je dodeljena funkcija direktora Bosne. Ipak, to nije bilo za njega, papirologija i organizacione stvari nisu nešto što mu je predstavljalo zadovoljstvo, a dodatan teret na leđima bila je činjenica da su ljudi sa kojima je nekada bio blizak tog trenutka postali teret. Nije mogao da se bori sa tim, bio je previše emotivan i mekan.

Ponovo se odao alkoholu, i to u količinama koje su bile znatno veće nego što je to bio slučaj u Madridu.

Rat ga je ubio

Ukoliko je postojala šansa da se izvuče iz kandži poroka i doživi svoje pozne dane, raspad Jugoslavije bila je kap koja je prelila čašu za Mirzu Delibašića. A ona je uveliko bila puna alkoholnog otrova.

Pokušavao je da reprezentaciju Bosne i Hercegovine dovede do nivoa koji bi bio prihvatljiv, "zmajevi" su 1993. godine na Evrobasketu čak bili i treći, što je njihov najbolji rezultat ikada. 

Prilikom početka rata, dobio je ponudu da ode u Madrid i dobije posao u Realu, ali je odlučio da tu ponudu odbije. Verovao je da će se situacija brzo rešiti.

Završimo tekst sa citatom sa kraja, u kome je Bogdan Boša Tanjević bio čovek koji je predvideo kraj.

"Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču" - govorio sam mu.

Kada sam ga, pet meseci pre smrti video poslednji put, to više nije bio Mirza Delibašić. Smanjio se, jedva da ste ga mogli pronaći u tom velikom krevetu. Iznuren, očajan... Polumrtav. Ali je i dalje pušio kao Turčin. Umro je od bolesti koja se zove tuga. Zove se rat. Zove se Jugoslavija".

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

Tagovi:
Mirza Delibašić Alo retro
POVEZANE VESTI

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Sportski pogled"