ZBOG NESREĆE ZAVRŠIO U KOLICIMA, PROŠAO KROZ PRAVI PAKAO Neverovatna životna priča srpskog paraolimpijca

13:29 | 19-08-2024

Ostali sportovi 0

Nestvarno šta je sve preživeo

Željko Dimitrijević

Olimpijske igre su završene 11. avgusta. Sada je red došao na takmičenje paraolimpijaca, a jedan od najvećih aduta Srbije biće Željko Dimitrijević.

Ima 53 godine, a njegova životna priča je zaista neverovatna. Već je donosio našoj zemlji medalje sa Paraolimpijskih igara. Osvojio je srebro u Tokiju u bacanju čunja, a u Londonu i RIju je uspeo da dođe i do zlata, a svi se nadamo da će i sada obradovati naciju. Ipak, pre nego što je počeo da niže uspehe, Dimitrijević je prošao kroz pravi pakao. Jednom prilikom je otvorio dušu u razgovoru za Sport klub.

Odrastao je Željko u siromaštvu, bez roditelja, a kada je trebalo da se osamostali desila se jeziva nesreća. Prilikom skoka u reku Mlavu, kada je imao samo 19 godina, doživeo je povredu zbog koje je ostao u kolicima, a kasnije preživeo pakao.

- Svako od nas ima svojih pet minuta, samo je pitanje da li će ih videti i da li će ih iskoristiti. Ne možemo svi da budemo sportisti, doktori, piloti… Ako svako nađe sebe u onom što zna i može i što mu najviše odgovara biće rezultata. Kada sam nastradao pokušao sam sebi da upotpunim dan, da mi ne bude dosadno, da ne ležim u krevetu, da ne kukam nad sudbinom i ne krivim nekog drugog za svoju nemoć i probleme koji su nastali prilikom povrede. Hteo sam da budem borac i iz zdravstevnih razloga da nešto treniram. Solidno sam kao klinac igrao šah i prvo sam pokušao sa šahom, ali nisam daleko dogurao. Šah razvija moždane vijuge, a meni je bila potrebna snaga za transfer kolica-krevet, krevet-kolica, kolica-auto… kako bih mogao samostalno da se obučem, istuširam, jedem i budem što samostalniji i da što manje zavisim od drugih - rekao je Dimitrijević za Sport klub svojovremeno, pa dodao:

- Jedno vreme nakon povrede i rehabilitacije bio sam u Homolju kod tetke, međutim zbog brdovite konfiguracije zemljišta nisam mogao ništa samostalno da uradim. Tražio sam da me negde smete i smestili su me u Dom za stala lica, odnosno gerontološki centar u Aleksincu. To je bilo 1993, imao sam 23 godine. Tamo sam bio pet godina i bio sam mezimac direktora, radnika i ljudi koji su tamo bili smešteni. Pazili su me kao malo vode na dlanu. Imao sam mnogo drugara, živeo sam punim plućima i nikada nisam želeo da se predajem. Bio sam borac. Tražio sam, ipak, nešto više jer nisam imao nikakva primanja. Ja potičem iz siromašne porodice i kada sam čuo da se u Beogradu otvara Dom za odrasla invadilna lica tražio sam od direktora i socijalne radnice da mi dozvole da se preselim. Rekli su mi da je Beograd džungla i da su mnogi ljudi bez ikakvog invaliditeta otišli i izgubili i ono što su imali. Poručili su mi da idem i probam, ali i da su mi njihova vrata uvek otvorena. Mnogo mi je značilo da ima odstupnicu, međutim, u glavi sam već znao da neću da se vratim. I da ne uspem išao bih negde dalje, ali da se vraćam unazad to mi nije trebalo.

Njegov drugi život počeo je 1997. godine kada je stigao u Beograd.

- Tek tada sam počeo da se družim sa osobama sa invadiditetom - otkrio je Željko, pa se setio i svog prvog takmičenja:

- Bilo je to u Obrenovcu i pobedio sam sa rezultatom od 11, 12 metara. Ipak, do 2010. to je sve bilo rekreativno iako sam uvek bio prvi sa prednošču od metar, dva u odnosu na ostale iz Srbije. Nismo razmišljali da je to dovoljno za međunarodno takmičenje. I nije bio jer sam ja bacao 12, a svetski rekord je bio 26,67 metara. Pomenute 2010. na prvenstvu Beograda bacio sam čunj, ja kažem ispao mi je, 19 metara i nešto. Taj čunj nije bio po pravilima IPC. Nismo imali pravi čunj jer niko nije bacao čunj. Naš najbolji atletičar je bio Draženko Mitrović, koji je kao i ja bio stanar doma za odrasla i invadilna lica. Draženko je bio neprikosnoven u sve tri discipline u svojoj kategoriji F54, u koplju, u disku i u kugli, i tada me je video Draženkov trener i tadašnji selektor i rekao je da želi da vidi da li nešto može da se uradi na međunarodnom planu. Sve je bila igra slučaja. Ja kao tadašnji predsednik udruženja stanara doma za invadilna lica uspeo sam da napravim bacalište za Draženkove potrebe. Da mi je neko rekao da ću ja jednog dana da se takmičim na tom nivou, pogotov što sam sedam godina stariji od Mitrovića, rekao bi šalite se, da ne iskoristim neku drugu srpsku reč. Nije mi padalo na pamet da ću jednog dana da budem rame uz rame sa Draženkom, da donosim medalje za Srbiju.

Istakao je i to da su mediji jako bitni u paraolimpijskom sportu.

- I moj primer i primer mojih drugara, kako iz atletike tako i iz streljaštva i stonog tenisa, koji su osvajali medalje na najvećim takmičenjima mnogo znaće za mlade ljude. Dobar smo primer i sve veći broj mladih ne klone duhom već želi da se bavi sportom. Svi naši uspesi bili bi uzaludni da to nije medijski ispraćeno. Mediji su izuzetno bitni za širenje svesti kod naroda i da ne zaboravim najbitniju stvar, a to je da su država i Ministarstvo omladine i sporta prepoznalo naše rezultate i izjednačili nas sa redovnim sportistima. Imamo značajne novčane nagrade za uspehe na velikim takmičenjima. Ja sam dobitnik nacionalnog prizanja koje mi je u potpunosti promenilo život. Kupio sam stan, izašao sam iz doma, a to je izuzetno pozitivan primer. Nisam imao ništa, a sad ima više nego što mi je potrebno. Nisam bogat, ali imam više nego što mi treba za normalan život i to je dobar primer za ljude koji su nastradali i koji tek treba da počnu da se bave nečim u životu. Od zemalja u regionu kod nas je to najbolje regulisano i najveće su novčane nagrade. Primera radi, zlato na Paraolimpijskim i Olimpijskim igrama u Tokiju će biti 50.000 evra, kako za sportistu tako i za njegovog trenera u pojedinačnim sportovima - rekao je tada Željko Dimitrijević koji će sada, na Paraolimpijskim igrama u Parizu, imati priliku da se bori za 200.000 evra koliko država Srbija daje za zlato.

Sport je Dimitrijeviću pomogao da prebrodi brojne probleme.

- Najbitnija je volja za životom. Ne predati se, uvek koristiti reči mogu, hoću i želim. Nema nazad i to je to. Meni lično ništa nije teško i živim punim plućima. Volim da se družim, volim da izlazim, volim da se takmičim, volim da se borim… Ako prestanem da treniram biće mi mnogo teže da obavljam svoje svakodnevne potrebe. Biće mi teži život i sve što radim, radim zbog zdravlja, ali godine ne daju da to traje večno. Nadam se da će ovaj razgovor biti još jedan od motivacionih govora i da će neko od osoba sa invaliditetom poći mojim i stopama mojih drugara - zaključio je Željko.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

Tagovi:
Željko Dimitrijević
POVEZANE VESTI
ženska dm trka
Ostali sportovi

Solidarnost i humanost na delu – dm Ženska trka 6. oktobra na Adi Ciganliji

14:54

12 septembar, 2024

Ostali sportovi

Ovogodišnja dm Ženska trka imaće i humanitarni karakter, pošto će za svaku kupljenu kotizaciju naslovni sponzor ovog događaja kompanija dm drogerie markt, u saradnji sa Fondacijom „Heroji Beogradskog maratona“, donirati paket uložaka Jessa članicama Specijalne olimpijade iz 16 klubova širom Srbije, kao i članicama Sportskog saveza osoba sa invaliditetom Beograda.

Komentari(0)

Loading

Pogledajte još iz kategorije "Ostali sportovi"

ženska dm trka
Ostali sportovi

Solidarnost i humanost na delu – dm Ženska trka 6. oktobra na Adi Ciganliji

14:54

12 septembar, 2024

Ostali sportovi

Ovogodišnja dm Ženska trka imaće i humanitarni karakter, pošto će za svaku kupljenu kotizaciju naslovni sponzor ovog događaja kompanija dm drogerie markt, u saradnji sa Fondacijom „Heroji Beogradskog maratona“, donirati paket uložaka Jessa članicama Specijalne olimpijade iz 16 klubova širom Srbije, kao i članicama Sportskog saveza osoba sa invaliditetom Beograda.