Kada čujete ime i prezime Jan Diomande verovatno vam prvo padne na pamet to da reprezentativca Obale Slonovače želi pola Evrope, da se klubovi utrkjuju ko će pre da ponudi 100.000.000 evra Lajcigu i dobije jednog od najboljih igrača današnjice.
Ipak, iza svega krije se jedna jako potresna priča, a Diomande danas verovatno ne bi ni bio ono što jeste da nije bilo tragičnog događaja koji mu je promenio život.
Odlučio je Jan da podeli sa svetom svoju priču, tačnije, napisao je pismo sestri Roksan koja je tragično preminula sa svega 15 godina.
- Draga Roksan,
Sećaš li se kada je neko kupio lažni dres Junajteda, a ja sam crnim markerom napisao „Ronaldo 7“ na leđima?
Nismo znali šta znače bogatstvo i siromaštvo. Znali smo samo šta je sreća.
Sećaš li se kada je 25 ljudi spavalo u jednoj kući u Abidžanu? Mama je želela da gleda svoje serije. Svi ostali su hteli da gledaju filmove. Sećaš li se kako sam se uvek pravio da spavam, pa bih posle ponoći odlazio u dnevnu sobu? Uključio bih televizor skoro nečujno, na jedva dve crtice zvuka. Gledao bih fudbal u mraku i maštao.
Sećaš li se kada su odrasli videli kako igram fudbal u prašini i dali mi nadimak „Roberto Karlos“ zbog jačine šuta? A sećaš li se koliko me je to potajno ljutilo, jer je moj idol bio CR7?
Sećaš li se kada sam otišao da igram daleko od kuće? Imao sam devet godina. Inter Fut Sud Komoe, blizu granice sa Ganom. Samo mali dečak, sam. Ne znam da li sam ti ikada ispričao ovu priču, ali ja i ostali klinci smo odlazili u selo i krali krompir jer smo bili toliko gladni. Izvodili smo „pljačku banke“. Dvoje dece odvlači pažnju prodavcu, a osamnaestoro istrčava sa po dva krompira. Nisu bili naročito ukusni. Ali nama su bili najbolja stvar na svetu. Hahahaha. I danas mi je to omiljena hrana. Kuvani krompir sa malo ulja. Podseća me na ta vremena.
Sećaš li se kada sam dobio prve prave kopačke i spavao sa njima? Odrastao sam igrajući u belim plastičnim sandalama. Čak i danas, kada se vratim kući, igram u njima. To je naša tradicija.
Sećaš li se kada bih se vratio kući, a ti govorila mojim drugovima iz kraja: „Zašto ste prestali da trenirate? Jan vam neće kupovati automobile. Morate da nastavite da radite.“
Imala si deset godina, a već si bila moj agent.
Sećaš li se kako smo sedeli i maštali o odlasku u Francusku? Kako ćemo ići u kupovinu, imati svoj stan, kako ću postati bogat fudbaler sa automobilima i velikom kućom, a ti više nećeš morati ni o čemu da brineš. Ti si bila jedina koja je verovala da mogu da budem novi Kristijano, dok su se svi ostali smejali.
Sećaš li se kada sam sa 15 godina otišao u Ameriku zbog srednje škole i strašno patio za domom? Mesecima nisam razumeo ni reč. Smestili su me pored jednog Francuza koji je pokušavao da mi prevodi sve što nastavnik govori. Sećaš li se kada sam te zvao i rekao: „Nećeš verovati, ovde se deca raspravljaju sa nastavnicima.“
Kod nas se ne bismo usudili ni da trepnemo pred starijima.
Sećaš li se kako nisam mogao da verujem da deca puše posle škole? Govorila si da zvuči kao da živim u američkoj TV seriji.
Sećaš li se kada su me vodili na probe u Bornmut, Čelsi, Rendžers, Olimpijakos i Kristal Palas? Eze i Olise su mi čak posle jednog treninga prišli i rekli:
„Mali, stvarno si dobar.“
Ali me ipak nisu potpisali.
Čak me ni rezervni timovi MLS nisu želeli. Nisam znao ni zašto. Nikada mi nisu dali objašnjenje. Odrasli su vodili sve razgovore. Samo su me vodili po Evropi, a svi su govorili ‘ne’.
Istekla mi je viza. San je bio gotov. Poslali su me nazad u Afriku i zajedno smo plakali.
Ti si bila jedina koja nikada nije prestala da veruje. Nekoliko nedelja kasnije potpisao sam za Leganes i tada smo plakali iz drugih razloga.
To je bilo dok sam još imao emocije. Sada ne osećam ništa. Kao da više nisam ni čovek. Otkako si umrla, u meni je samo praznina.
Mislim da nisam pustio ni suzu onog dana kada su mi javili da te nema. Bio sam u šoku.
Bilo je to nekoliko nedelja nakon mog debija za Leganes. Ko debituje sa 18 godina protiv Real Madrida? Sve je bilo nestvarno. Ostvarenje sna.
A onda je postalo noćna mora.
Neko me je stalno zvao iz domovine. Nerviralo me je. Nisam razumeo zašto toliko zovu.
Javio sam se, a oni nisu ni pokušali da ublaže vest. Znaš kako je kod nas. Bez emocija. Samo…
„Tvoja sestra je otišla.“
„Šta?“
„Umrla je.“
„O čemu pričaš?“
„Neko joj je sipao nešto u piće na jednoj zabavi i više se nije probudila. Nema je.“
Imala si 15 godina.
Petnaest.
Nikada nisam dobio odgovore. Ne znam ni da li želim da znam zašto. Možda je bila ljubomora. Možda su to stvari koje se jednostavno dešavaju u našoj zemlji. Možda sam mogao da te zaštitim. Ne znam.
Pokušavam da verujem u Božji plan. To je jedino što mogu. Ne pokušavam da zaboravim, jer znam da nikada neću zaboraviti. Mogu samo da iskoristim bol kao gorivo, da radim još više i ostvarim sve ono o čemu smo sanjali.
Ovo pišem zato što ne mogu da pričam o tome. Pišem jer želim da znaš da ću se pobrinuti da živiš kroz mene. Pobrinuću se da ceo svet zna tvoje ime.
Sve što radim na fudbalskom terenu, radim zbog tebe.
Mnogo toga se dogodilo otkako sam te poslednji put video… Ne bi verovala. Ni ja ponekad ne verujem.
Znaš šta je najluđe? Posle debija protiv Reala, zamenio sam dres sa Mbapeom. Sećaš li se kada smo ga gledali na televiziji, a ti govorila:
„Mbape? Dobar je on. Ali moj brat je bolji.“
U jednoj stvari sam pogrešio. Ne želim da budem bogat. Video sam šta novac radi ljudima, čak i porodici. Dok sam igrao za Leganes, sve što sam zarađivao slao sam kući. Došlo je do toga da više nisam ni želeo novac. Postao je teret. Nikada nisu prestajali da traže još. Valjda su mislili da sam već milioner. A nisam imao ni stan. Živeo sam u trening centru, u sobi bez televizora. Samo fudbal i spavanje, fudbal i spavanje.
Nisam želeo veliku kuću. Nisam želeo automobile. Hteo sam samo da sve podredim fudbalu. Sve, kako bih svetu dokazao da je moja sestra bila u pravu…
Ha… Ovo će ti biti smešno. Kada sam prešao u Lajpcig, stalno su govorili da kasnim. Dobro, nisam kasnio. Dolazio sam na vreme, a u Nemačkoj to znači da kasniš.
Znaš već šta sam uradio posle toga. Počeo sam da dolazim 90 minuta ranije na sve. Bio sam toliko rano svuda da su me saigrači prozvali „Nemac“.
Uvek moram da preteram u svemu. Govorila si mi to stalno.
Teren je jedino mesto gde se još osećam kao kod kuće. Tamo sam miran. Tamo mogu da razgovaram sa tobom. Samo bih voleo da si još ovde kako bih mogao da ti kažem…
Uspeli smo.
Sve što si govorila, ostvarilo se.
Sutra putujemo na Svetsko prvenstvo. Stvarno. Tvoj brat će igrati za Obalu Slonovače, kao Drogba, kao Jaja Ture, kao Žervinjo.
Ja to ne gledam kao utakmicu. Gledam kao pozornicu. Ovo je moja prilika da celom svetu pokažem ono što si ti videla u meni. Svaki put kada postignem gol, pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Pobrinuću se da te nikada ne zaborave.
Uvek si govorila da mogu da budem bolji od Kristijana. Ako ga budem video tamo, pozdraviću ga u tvoje ime.
Uradiću ono što si predvidela, kunem ti se. Još pre nego što sam imao prave kopačke, svima si govorila:
„Moj brat će biti najbolji na svetu.“
Dokazaću da si bila u pravu. Ili ću umreti pokušavajući.
Tvoj brat,
Jan.
Komentari (0)