Kako je sve počelo?

-Došao sam u Radnički kao trener u stručnom štabu. Dejan Jovović je bio trener seniorskog tima i moja glavna uloga bila je podrška njemu. Posle finala Kupa i čuvenog gola Denisa Šefika za pobedu, Dejan Jovović i Radnički nisu nastavili saradnju. Preuzeo sam ekipu do kraja sezone i fantastično je bilo raditi sa tim šampiona, Filipom, Ćirom, Burićem, Zlokovićem... Nisu sve kockice bile složene, to se odrazilo na rezultat. Sledeće sezone napravljena je ekipa baš po mom ukusu, ali te stvari koje su nas pratile pored bazena su jednostavno previše uticale i nismo imali uspehe koje je trebalo da imamo. Te prve godine smo izgubili finale Lige šampiona od Barselonete, što je njihova prva titula - rekao je Stevanović u podkastu "Pod kapicom" Pavla Živkovića.

Nastavio je u istom ritmu.

-Od 2013. do 2015. nisam pomišljao da odustanem, bile su to odlične ekipe, bio mi je potreban takav rad sa igračima, vrhunskom ekipom... Stvari van bazena nisu uticale na mene kao na ostale. Posle te druge sezone krenule su sumnje šta i kako dalje i šta ćemo da radimo. Potpuno smo podmladili ekipu, nismo bili konkurentni ni u domaćem prvenstvu, nismo ispali iz Jadranske lige, ali nije se videlo svetlo na kraju tunela. Od 2014. sam bio u stručnom štabu sa Dejanom i imao ugovor sa Savezom i tu nije bilo problema.

Nije se odmah opredelio da bude trener.

-Nisam, igrao sam još tri-četiri godine, igrao sam drugu ligu, vratio se i u prvu ligu sa Studentom. Nemanja Marijan je bio golman Studenta, bilo je par starijih koji su pomagali nama mlađima, 17-godišnjacima. Došao sam na bazen, bio je tamo Igor Milanović, seo sam na tribine i Igor je tada preuzeo tim od pokojnog Dejana Dabovića. Već je bio uzeo megafon i krenuo da komanduje, kako i treba da se radi... Rekao sam tada 'Nije ovo više za mene, dosta je bilo'. Bilo je to u sezoni 2003/04 ili 2004/05. Znao sam i ranije kada smo igrali protiv Primorca, Jadrana, Budve, Zvezde... Igrao sam, učestvovao, ali nije to bio kvalitet za nešto više.

Planira da živi u Krajgujevcu.

-I posle karijere, gde god da me karijera bude odvela, definitivno ću ostati. Ne u Kragujevcu, već u okolini Kragujevca. Mislim da bi trebalo da se distanciram malo i od sela. Splet okolnosti je doveo do toga da otvorimo kafić, sa dva drugara. Jedan je trener rukometnog kluba u Kragujevcu i drugi koji radi u ugostiteljstvu, otvorili smo sportski bar u kojem možemo da se okupljamo svakodnevno.