NOVAKU BRIDE OBRAZI Đoković ovo nikako nije smeo da uradi

Najbolji teniser svih vremena

eliminisan je u trećem kolu mastersa u Rimu. Bolji od njega bio je Čileanac Alehandro Tabilo sa 6:2, 6:3. Poraz kao poraz je u redu, ali ono što je Đoković uradio u tom okršaju je nedopustivo i nešto što čovek njegovog renomea sebi ne sme da dozvoli.

Novak nije izgubio, Novak se predao. Kada se predate, ne postoji gori način da završite meč koji igrate, jer onda znači da ste digli ruke, znači da ste se predali definitivno i da ne želite da se borite. Ako izgubite časno i borite se do kraja onda znači da hoćete da napredujete, da poštujete i sebe i protivnika.

Đoković nije poštovao ni rivala, ni sebe. Već posle prvog pretrpljenog brejka, on je odustao. Čovek koji je do prošle godine preokretao rezultat i kada bi gubio 5:0, odustao je već posle prvog zaostatka iako na šljaci dva brejka prednosti nisu nikakva garancija da će se dobiti prvi set. Nijednom Novak nije uspeo da dođeo do 40:40 na servis Tabila, pa je Čileanac delovao kao najbolji serveri na svetu. Ali, nije to bilo po sredi, Alehandro jeste igrao dobro, ali ništa više od toga, problem je što je Đoković bio nezaintersovan.

 

Nije razmišljao, nije hvatao predah da sumira šta se dešava, nije seo na razmeni da se osveži. Svaki ritual je izostao. To nije, jednostavno, bio on. Čovek koji bi ranije koristio svih 25 sekundi kako bi se pripremio za poen, sada bi servirao gotovo bez pauze, bez želje da se koncentriše. Zaličio je na nekoga kome je posla preko glave i koji je došao da tek tako odradi smenu i da što pre ode kući ne mareći za posledice. Zvuči poznato, zar ne?

Sve i da ga je ona

, Novak je morao da se bori, tačnije morao je barem da pokuša da se bori. Uostalom, karijeru mu je i obeležila beskompromisna borba za svaki poen. Zato je postao to što jeste - najveći svih vremena. Koliko je samo puta odigrao katastrofalan meč, ali se borio, izluđivao rivale što je odbijao da odustane čak i kada bi se našao na ivici ambisa i pronalazio put do pobede. Sada je to izostalo.

Postavlja se pitanje zašto? Čemu ovakav pristup?

Novak uporno govori kako voli tenis i da uživa na terenu. Međutim, protiv Tabila je ličio na sve, samo ne na čoveka koji voli svoj posao.

Đoković ne treba nikome da se pravda, ne duguje nikome ništa, sportista koji je postavio sve rekorde nema šta više da dokazuje. Stranci ga uglavnom ne vole i neće ga zavoleti. A, Srbi ko Srbi, sve će da oproste, ali uspeh neće nikada. Tako je od pamtiveka, najveće umove naš narod je želeo da uvuče u blato. Nezadovoljni svojim životima, neostvareni, više od svega vole da vide uspešnog čoveka kako posrće. To im je uteha, valjda i jedina u životu. Kada ja nisam uspešan, ne treba niko da bude - ovo nam je valjda usud. Kao da je Novak Đoković kriv nekima što imaju malu platu, što im se dogodila neuzvraćena ljubav, što im je propalo letovanje, zimovanje.

Novak duguje sebi da se bori, da bude ono što jeste. Celog života je bio svoj, imao svoje ja, čak i kada je to moglo da ga košta karijere. Zašto se odrekao sebe u Rimu? Zašto se predao? Ovo su pitanja na koje sam sebi mora što pre da odgovori.

Obećao je da će dati sve od sebe na Rolan Garosu i Olimpijskim igrama. Novak je nebrojano puta dokazao da je čovek od reči, hajde da mu poverujemo i ovoga puta.

 

Za više sportskih informacija, zapratite našu 

.