Svetsko prvenstvo se bliži... Skupljaju se sličice, reprezentacije odrađuju poslednje pripreme i polako kreće euforija, ali... Kako Srbija ne igra, našu zemlju ne drma mundijalska groznica. Zato je vreme da se vratimo mnogo godina nazad.
Te 1998. godine igralo se Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Naša zemlja se zvala Jugoslavija i tresla nas je nikad veća euforija. Vreme je da premotamo film i prenesmo priču jednog dečaka koji se tada tek upoznavao sa fudbalom.
Priča je potpuno istinita i bez korekcija redakcije.
-Te davne 1998. godine na fudbal sam počeo da gledam sasvim drugim očima. Imao sam devet godina i polako počeo da shvatam šta znači ljubav prema "bubamari". Bila je sve jača iz dana u dan. To vreme bilo je drugačije. Reprezentacija se nekako volela svim srcem. Utakmice su se čekale i stadion je bio pun. Pamtimo Peđinu zalizanu frizuru, Mihin bezobrazluk na terenu, Jokanove duge noge i Đukićevu odlučnost u odbrani. Tada je stvarno cela nacija bila reprezentacija.
Mnogo se pričalo o tom Svetskom prvenstvu. Imali smo nikad jači tim i drmala nas je ta neka groznica. Igrom slučaja, i pozivom kojim se tada bavio, moj otac je imao tu čast i privilegiju da bude uz reprezentaciju u Francuskoj. Pred odlazak me je kao i uvek pitao šta želim da mi donese. Odgovorio sam kao iz topa "dres reprezentacije". Vreme je bilo drugačije, to parče tkanine je mnogo značilo i nije ga bilo lako nabaviti. Ponos je bio prošetati u dresu sa držvanim grbom.
Gledao sam sve utakmice i nadao se... Igrao se strašan fudbal na tom prvenstvu, baš strašan. Tadašnja Jugoslavija je prvi meč igrala protiv Irana. Toga se sećam kao da je juče bilo. Ostalih utakmica i ne baš... Zašto se baš toga sećam? Zato što je moj poklon stigao sa baš te utakmice. Otac je uspeo da nabavi dres i to pravi, pravcati sa igrača... Bio je to dres sa brojem 18... Šiveni grb, oznaka sa veliko takmičenja. Nešto što do tada nisam video nikada.
Doneo je mnoge druge poklone, ali... Kad sam video da u torbi ima dres reprezentacije sve drugo je bilo manje važno. Ma, kakve lego kocke, nisu me zanimale. Za mene nije bilo većeg i boljeg poklona. Nisam ga skidao, rođendani, važne prilike, proslave... A danas? Šta se danas dešava? Da li bi se neko dete obradovala dresu reprezentacije Srbije? Teško... Svetsko prvenstvo dalo je dodatnu i veliku čar svemu. Mundijal se uvek pamti.
Komentari (0)