Sava Ranđelović je izbrisao nepisano pravilo da se, posmatrajući naš region, u vrhunski vaterpolo stiže iz Beograda, Novog Sada, Splita, Dubrovnika, Herceg Novog, Kotora ili nekog drugog primorskog grada.

Ni manje ni više, do svetskih visina je stigao iz Doljevca, koji nema ni 1.500 stanovnika i nalazi se blizu ušća reke Toplice u Južnu Moravu. Upravo tu je izrastao jedan je od najtrofejnijih, ako ne i najtrofejniji srpski vaterpolista, čija je riznica prepuna zlata.

- Moj drug iz vrtića je počeo u Nišu da trenira vaterpolo, iz zdravstvenih razloga. Njegov otac je ubedio mog oca da odvedu i mene, jer je to lep sport, koji dobro utiče na zdravlje. Otišao sam i na prvi pogled se zaljubio u vaterpolo. Vozili su nas roditelji, na smenu. Potom sam upisao srednju školu u Nišu i otac je stalno dolazio da me u 23 sata uzme i odveze kući. Bilo je vrlo naporno, za obojicu, ali se isplatilo - ističe u razgovoru za Alo! danas 32-godišnji as.

Posle 10 godina napušta Niš i prelazi u ŽAK iz Kikinde, koji je tad bio u usponu i plasirao se u polufinale Kupa Srbije.

- U pravom trenutku za mene Dejan Savić je preuzeo Crvenu zvezdu i pozvao me, kao i braću Rašović, tako da smo imali priliku da igramo s velikim igračima kao što su Prlainović, Šefik, Rađen, Pijetlović... Savić je imao poverenje u nas trojicu. Imali smo priliku da učimo, ali i da s iskusnijim saigračima osvojimo Ligu šampiona, Superkup Evrope i po dva puta prvenstvo i Kup Srbije.

Posle četiri uspešne godine u Zvezdi otisnuo se u dve zemlje izuzetno poznate po vaterpolu. Najpre u Italiju, u Brešu, a potom u Mađarsku, u budimpeštanske klubove OSC i Vašaš. Ranđelović je i s Brešom i s Vašašom osvojio LEN kup.

- U Italiji mi se svidelo, pre svega zbog zemlje, a i liga je kvalitetna, ali u Mađarskoj u vaterpolu mnogo više pršti. Liga ima 16 klubova i ako nisi Ferencvaroš možeš da izgubiš od petnaestoplasiranog. Sve to je uticalo na moj igrački razvoj - naglašava naš sagovornik.

Ranđelović je osvojio tri olimpijske titule, a to su uspeli još samo Dušan Mandić i Nikola Jakšić, zatim četiri evropska zlata, pet u Svetskoj ligi i po jedno sa Svetskog kupa, Mediteranskih igara i Univerzijade, kao i jednu bronzu u SK, koja nije potamnela sva ova zlata.

- Svakako da su uspesi s reprezentacijom najdraži. Uvek dajemo sve od sebe, a nadam se da će to potrajati još neku godinu.

Posle decenije u inostranstvu, Ranđelović se vratio u Srbiju, zaigrao za Radnički iz Kragujevca, s kojim ima ugovor i za narednu sezonu. Ocenjuje da je izabrao pravi klub iako na početku nije bilo sve kako je priželjkivano.

- Potrebno je bilo da se sve kockice slože, da svako shvati trenera i ulogu u ekipi i da se uigramo. Osvojili smo Regionalnu ligu, nadam se da ćemo proći i Marsej u polufinalu Kupa Evrope, iako je to odličan tim s velikim brojem vrhunskih igrača iz Srbije, Crne Gore, Španije i Mađarske. Sledi nam i polufinalna serija s Crvenom zvezdom u polufinalu. Ako budemo igrali kao u drugom delu sezone, trofeji su naši - optimista je Ranđelović.

Pogotovo što je hemija u ekipi odlična. Sava se sa svima druži, ali nekako su mu najbliži, kako kaže, Straja i Vića (braća Rašović) s kojima je iz Zvezde, a potom i u reprezentaciji, krenuo na vrh svetskog vaterpola.

Sava je u Kragujevcu s porodicom, suprugom Tijanom, ćerkom Stašom (1) i sinom Vukašinom (4).

- Grad je lep, nije prevelik i odličan je za porodicu. Kad je lepo vreme šetamo i igramo se u Velikom parku. Supruga je najveća žrtva. Teško je s malom decom, a meni je potrebno da se odmorim, pogotovo pred važne utakmice.

Sve je blizu, pa imaju vremena da skoknu do Beograda, odakle je Tijana, ili do Doljevca, gde žive Savini roditelji, gde se ponose njegovim uspesima i ne propuštaju da ga na ulici zaustave i čestitaju. Ej, delfin iz Toplice, nije mala stvar.