Bivši selektor košarkaške selekcije Srbije, Svetislav Pešić, najavio je da bi uskoro mogao da stavi tačku na trenersku karijeru. 

Sve je iznenadio ove sezone, kada je seo na klupu minhenskog Bajerna u Evroligi. 

Pešić je u razgovoru za nemački "Die Zeit" i potvrdio da bi uskoro mogao u penziju i istakao da je situacija takva da loše spava pred utakmice. 

- Ne, spavam veoma dobro. Na početku karijere sve sam doživljavao mnogo emotivnije. Sada imam iskustvo i postao sam smireniji. I imam svoju filozofiju na koju mogu da se oslonim. To važi za sve: moje metode treninga, način na koji tim igra u odbrani i napadu, kao i način na koji komuniciram - rekao je Pešić.

O tome koliko je naučio od drugih trenera:

-Svaki trener to radi. Period kada sam bio selektor Nemačke od 1987. mnogo mi je pomogao u tome. Imao sam vremena da putujem. Gledao sam kako drugi rešavaju probleme, kako treniraju. Potpuno sam se posvetio košarci. I danas to radim. To je jedini način da imate šansu da napredujete. Ako mislite da sve radite savršeno, ne možete da se razvijate. 

Da li je tako ikada mislio o sebi: 

-Na trenutak sam mislio da moji timovi pobeđuju samo zbog mene. Jer sam tako sjajan trener. Sa reprezentacijom Jugoslavije postao sam prvak Evrope 2001, svetski prvak 2002, a 2003. sam sa Barselonom osvojio trostruku krunu – Evroligu, prvenstvo i kup. „Bravo, Pešiću! Bravo!“, govorili su svi”.

Kako se spustio na zemlju: 

-Ta faza je trajala samo dok nisam izgubio. Shvatio sam da ne postoje geniji. Svako ko misli da je genije – lud je. Razumeo sam da mogu da pobeđujem samo zajedno sa timom.

Ukoliko bi se opisivao kao trener, kako bi to uradio Kari Pešić?

- Uvek sam pokušavao da nađem ravnotežu između skromnosti i samopouzdanja. Skroman sam, ali kada u nešto verujem, nema kompromisa. Prihvatam povratne informacije od igrača, ali kada donesem odluku, ide se pravo napred. Nema više rasprave.

Pričao je o povlačenju sa mesta selektora u Srbiji.

- Zapravo, nisam želeo ništa da radim do kraja ove sezone. Hteo sam da imam više vremena za porodicu, posebno za svoju suprugu Veru. Onda me je pozvao Herbert Hajner, predsednik Bajerna. Klub se upravo razišao sa Gordonom Herbertom posle osam uzastopnih poraza u Evroligi. Hajner me je pitao da li mogu da preuzmem tim do kraja sezone.

Da li je supruga rekla da je "dosta"?

- Rekao sam Hajneru da prvo želim da razgovaram sa suprugom. Vera je takođe zaljubljenik u košarku. I sama je igrala košarku. Rekla je da, ako te predsednik zove, ne možeš da kažeš ‘ne’. Ne bih prihvatio nijedan drugi klub, ali se sa Bajernom identifikujem sto odsto. To je moj klub, klub mog srca.

Pešić ne može da živi bez košarke.

- To je verovatno tačno. Pred jednu utakmicu Evrolige početkom januara ležao sam u hotelskom krevetu i odjednom sam se zapitao: ‘Šta ti uopšte radiš ovde? Jesi li lud? Uskoro ćeš imati 77 godina, a još si trener. Doživećeš 90, to je još 13 godina’. Tada sam sebi rekao: ‘Dosta je košarke, prestani već jednom. 

Kada će stvarno prestati sa košarkom?

- Kao što pišem u knjizi: jednom trener – uvek trener. Uvek ću biti uključen u košarku, držaću predavanja i slično. Ali pred kraj života ne mogu više da budem glavni trener. Znam da mi ljudi neće verovati kada kažem da se povlačim. Ali posle ove sezone, stvarno je dosta. Imam prelepu kuću u Barseloni, gde živi deo moje porodice. I želim da provodim više vremena u svom rodnom Pirotu. Želim da doživim život iz drugačije perspektive.

Trenerski posao održava mladim?

- To je velika prednost ovog posla, jer ne idem na večere sa ljudima mojih godina koji stalno pričaju o infarktima, prostati ili bolovima u leđima. Ne sviđa mi se sve što mladi igrači rade. Ali kada kao trener vidim da igrači žele da napreduju, da upijaju sve, da uživaju u treningu, tada se vratim kući posle treninga, popijem čašu crnog vina i još sam motivisaniji za sledeći trening. Ne pobeđujemo svaku utakmicu, ali se trudim da svakog igrača učinim boljim. Zato sam i dalje trener.

Nadmašio je i legendarnog Grega Popovića.

- Na kraju, nije me mnogo briga. Naravno, drago mi je zbog svih nagrada koje sam do sada dobio. Ali važnije mi je to što se i dalje radujem svakom jutarnjem treningu. Iako uvek ima teških dana kada sam razočaran, ljut na sebe i na druge. Živim život vrlo intenzivno i zato očekujem isti intenzitet od ljudi oko sebe. Nisam uvek lak za saradnju.